ŽeneKese


(Odličan hrčak) Debi beogradskog benda ubedljivo pokazuje da je ono što nam se danas servira kao rock samo šarena laža, odnosno da to može da bude daleko uzbudljivija stvar, sa više muških hormona i drskosti

Iako nije bio prvi domaći rock film (tačnije, prvi film u kom se čuje rock muzika), Kad budem mrtav i beo (1967) je bio prvi film koji je, pored drugih zasluga, uspeo da uhvati nešto što se može nazvati autentičnim rock stavom ili duhom.

Drskost koja prelazi u bezobrazluk, motivisana je kod (anti)heroja filma Džimija Barke žudnjom za slobodom i mržnjom spram vrednosti društva koje ga okružuje. Sudar njegovih stavova sa realnim potencijalima i okolinom dovodi do tragičnog ishoda. “Čekaj da se iskenjam” odgovara Džimi na zahtev partijskog funkcionera za javnim izvinjenjem u jednoj od poslednjih scena i, kako malo kasnije saznajemo, u poslednjim trenucima života.

Više od pet decenija kasnije, taj duh silovito iskrsava na debi albumu beogradskog sastava ŽeneKese. Na poleđini omota je slogan God Bless Losers Who Try, u pesmi Doviđenja, koja u refrenu priziva pomenutu scenu, nalaze se stihovi: “Nisam leptir, nisam fin, nisam Steve McQween”, svirka preskače tehničku doteranost i sve karte baca na srčanost i entuzijazam…

{youtube}rv2KaIyuZyo{/youtube}

Iako se duh Džimija Barke kod ŽenaKesa pojavljuje u najogoljenijem vidu do sada, to ne znači da je srpska rock muzika sve ovo vreme bila bez njega. Najskorije smo taj stav susreli na prošlogodišnjem debiju Krša Vatreno krštenje, u trenucima kad je bend bio okrenut r&b-ju i garažnom rocku.

Ako bismo išli još dalje, videli bismo da, zahvaljujući pre svega Partibrejkersima i Kazni za Uši, autsajderski duh uopšte (pa i onaj oličen u liku Džimija Barke) ima prirodno uporište u našoj muzici, dajući nervoznoj gradskoj deci hranu i ubojito oružje protiv skučenosti i ispraznosti.

ŽeneKese na debiju dodatno učvršćuju tu jaku vezu između sirovog rocka i Srbije. Dobra zabava je, naravno, i dalje u osnovi, sa nasleđem koje prati liniju od Stoogesa do Jona Spencera kao glavnim osloncem. Istovremeno, album kao da se nadovezuje na Jaggerovu lenju objavu “What a Drag it is Getting Old”, kojom počinje Aftermath (1966). Ovde imamo uzvik: “Divno je biti zauvek mlad”, pesme (uključujući i hit Zavijam) u kojima su glavne teme muška sujeta (sećate se Under my Thumb?), samodovoljnost ili (takođe mušku) slabost (npr. Parmigianino).

Bend ide dalje od toga i igra se sa dominantnim modelima koji formiraju naš kolektivni identitet. U pesmi Hajdemo u disko patrijarhalna epska kultura ide ruku pod ruku sa rockerskim stavom (“Ona voli disko, voli buzdovan…”), dok u Dr. Oetkeru slušalac prolazi kroz sve faze inicijacije (“Opasno se sija moja košulja, jednog dana biće uniforma, ili mantija…”).

I sve je to dato u jednom neobaveznom duhu, bez pretenzija ili upadanja u promišljanje. Ako ovaj album u nekom segmentu impresionira, onda je to upravo u ubedljivoj demonstraciji kako spontanost može da iznedri energiju koja slušaocu u sekundi pokazuje da je ono što nam se danas servira kao rock samo šarena laža, odnosno da to može da bude daleko uzbudljivija stvar, sa više muških hormona i drskosti.

{youtube}oCYrNbdVP6M{/youtube}

Ipak, entuzijazam kod ŽenaKesa ne donosi uvek samo dobre plodove. Na pojedinim mestima (instrumental Zamka za Karsona pre svega) se oseća da je ritam iznesen više “na snagu”. Drugim rečima, gruv u tim trenucima nema lakoću, i čini se da je upravo to segment na koji bi bend trebalo da se usredsredi u budućnosti. Pored sirovosti koja ovde ne manjka, ritam sekcija treba da bude još kompaktnija, “masnija” i potcrtanija, a tada će i muzika biti izazovnija (čitaj: plesnija).

To, međutim, ne umanjuje osnovni kvalitet debija ŽeneKese, koji se ogleda u njegovom dečačkom šarmu koji je daleko od bezazlenosti. U njihovim pesmama se gluvari po gradskim ćoškovima, tu su gužve i tuče, sistem pritiska, a ljubav je poprište žestokih sukoba.

Većina junaka i antijunaka ne izdrži do kraja u sudaru sa svetom u kom nije dozvoljeno da se bude zauvek mlad (osim pomoću svakoga dana sve boljih preparata za sve namene). Ipak, njihov značaj je neprocenjiv. Oni nas uvek pohode kada upadnemo u letargiju i pomirimo se sa tim da više ništa na ovom svetu ne može da nas prodrma.

Debi ŽenaKesa ima tu snagu.

Autor: Nebojša Marić

Izvor:

Popboks.com

(Visited 42 times, 1 visits today)