Veliki Prezir – Nikadjekraj


Veliki Prezir je sazreo onako kako to čine veliki bendovi: mirno, bez pompe, zagledan u sebe, a opet zdravo besan, s gitarama okrenutim prema vani.

Samo sam jednom bio u Vrbasu, i to na svirci Velikog Prezira i Autoparka u nekakvom lokalnom kafiću veličine prosečne dnevne sobe. Malo čega se sećam iz te varoši usred bačke pustopoljine, ali jedno je sigurno: ne pamtim da sam u životu video tako ukleto depresivno mesto, a rodio sam se i odrastao u nečemu što najviše liči na Tvin Piks.

Veliki Prezir, bend iz Vrbasa s prebivalištem u Beogradu (o čijoj pak megaturobnosti ovih decembarskih dana ne vredi ni pričati), upravo je objavio album čiji zarazni optimizam (da, da!) s početka vam prosto širi krila.

„Ne daj da ti vise krila, dosta zanovetanja!/Pusti da te vetar dira, to ti pričam“, peva Kole u otvarajućoj No no. Kome to Kole i drugari pričaju?

U onom bircuzu bilo je više ljudi iz Beograda nego Bačvana, a ni na njihovim koncertima u beogradskim klubovima situacija nije mnogo bolja. Ma koliko posvećenost fanova bila dirljiva i pohvalna, istina je da na Preziru već godinama možete videti 100-200 uvek istih lica, sa ponekim novim klincem kojem je starija sestra bojažljivo tutnula Brazde u ruke nadajući se čudu.

Ono što je najbolje kod Velikog Prezira, na novom albumu je dovedeno do krajnjih granica: na kuknjave poput ove u prethodnom pasusu oni ne daju ni pet para. Izgleda da u Srbiji album ovako impresivnog autorskog i sviračkog umeća može nastati samo ako se bend malo Napravi Lud.

Eskapizam? Ne bih rekao: ovde je u pitanju stvarnost i ništa osim stvarnosti. Jer, ma koliko nova poletnost koju Prezir zahteva od nas bila snažna i autentična, onaj kišovski gorki talog iskustva ipak izbija u melanholičnim biserima ovog albuma, s tom razlikom što je Koletu od Kišovog srednjeevropskog klavira mnogo draža americanska usna harmonika.

Takva je minimalistička Nema hrabrosti čiji pomirljivi ton i „tvrde reči“ pri kraju prerastaju u krik: Nema hrabrosti, zar ne? Donekle je takva i Zvoniće, jedina pesma na albumu koja naginje ka tome da bude ljubavna, jer samo u jednoj ljubavnoj pesmi stihovi „Ti nikad ne smeš biti to što sam oduvek ja“ neće zvučati banalno. A, bogami, ne zvuče.

Ako pak nije ljubavna, onda je neka vrsta nastavka druge pesme na albumu, Probudi se sine, koja nakon rasvirane i lepršave No no spušta loptu, i koja nas kroz svojevrsno pismo nerođenom sinu obaveštava kako to otprilike izgleda zrelost – kao nezadovoljstvo, ali bez gorčine. Isto tako, usna harmonika u Idem dole dolazi kao melem na ranu i kao savršena zvučna pratnja za šetnju niz ulicu kojom se zapravo ide nikuda.

 

Ako pobrojane pesme predstavljaju neku vrstu emotivnih vrhunaca albuma, i ako je nekom prevelik napor da se probija kroz Koletove stihove u kojima se vide odblesci vojvođanskih avangardnih pesnika Vojislava Despotova i Vujice Rešin Tucića, ono što ovu ploču čini tako izuzetnom i pitkom na najbazičniji rock’n’roll način, jeste neodoljiva energičnost i neverovatna virtuoznost svirke. U pesmi Svi se spustite na pod imamo tipičan primer onog što anglosaksonski muzički kritičari tako lepo zovu „guitar onslaught“. Srpski prevod te sintagme, gitarski juriš, zvuči prosto previše mlako za onakvo hirurški precizno a moćno gitarisanje.

Kapa dole gitaristi Robertu Telčeru, basisti Borisu Mladenoviću (koji je potpisan i kao koproducent) i producentu Saletu Jankoviću, zbog kojih Prezir u nekoliko trenutaka zvuči kao raspoloženi Stonesi iz ’70-ih ili Wilco otkako im se priključio Nels Cline. Ili makar kao Posies, čiji frontmen Ken Stringfellow gostuje praktično na celom albumu, uključujući i vokalne deonice na srpskom, bez akcenta.

Veliki Prezir je albumom Nikadjekraj (nikad je kraj, ni kad je kraj, nikađekraj…) sazreo onako kako to čine veliki bendovi: mirno, bez pompe, zagledan u sebe, a opet zdravo besni, s gitarama okrenutim prema vani. I s mirom u grudima, kako poručuje poslednja i naslovna pesma albuma, jedna od lepših u ukupnom VP katalogu.

Detalj koji malčice kvari utisak je prilično nesrećan izbor dizajna omota i bukleta. Kao da nije dovoljno što treba da razmišljamo šta bi mogli da znače stihovi „O, baš uvek sam ovde/ Ne zatvaram/ Pitam se/ Curim/ Sve brišem/ Zakopavam“, nego još moramo propisno izgubiti živce tražeći ih u bukletu…

Nego, dosta zanovetanja. Ovo je zasad najbolji domaći rock album ove godine, to ti pričam.

Povezano:

Autor: Milan Vukelić

Foto: Stanislav Milojković

Izvor:

Popboks.com

(Visited 54 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone