Taka (MONO): „Našli smo odgovor za kojim smo dugo tragali“


Photo: Chigi Kanbe

Najveći japanski bend današnjice MONO nalazi se na evropskoj turneji na kojoj promovišu njihovo aktuelno izdanje Nowhere Now Here, a u okviru koga su posetili i region, održavši koncerte u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. Frontmen i gitarista ovog sastava Takaakira „Taka“ Goto našao je vremena kako bi za naš portal pričao o prve dve decenije postojanja benda.

RS: Šta vas je opredelilo da se odlučite za instrumentalni post-rok?

Taka: Jednostavno nisam želeo da pevam, niti sam imao želju da tražim nekog pevača. To je bio razlog moje odluke.

RS: Kakva su vam sećanja sa početka vaše karijere koja je startovala pre dve decenije?

Taka: Kada smo formirali MONO, bilo je veoma teško napraviti svirku u Japanu. Tada je rok bend bez pevača bio prava retkost. Zbog toga smo se otisnuli na turneju po Americi.

RS: Možete li nam reći nešto više o vašem kreativnom procesu? Da li se išta promenilo u tokom ovih dvadeset godina?

Taka: Osećamo čistu i beskonačnu sreću kada stvaramo novu muziku, to volimo više od svega na svetu. Činjenica da uspevamo da se posvetimo na ovakav način čini nas zadovoljnim na tako dubok način. Naravno, veoma je važno da ostvarimo i nekakav rezultat, ali, prosto, biti u mogućnosti da zaboravite na vreme, da se fokusirate i stvarate novu muziku je nazamenjiva i dragocena stvar.

Čak i sada, imamo istovetnu glad kao i kad smo bili mladi. „Ovo nije dovoljno“, „želimo da napredujemo“ i „želimo da istražujemo više“  – lajtmotiv za nas, i ne samo kad je u pitanju muzika, već i sam život.

RS: Kakvu ulogu igra improvizacija u vašem procesu rada?

Taka: Kada je reč o kompozicijama ili aranžmanima, nikada ne improvizujem, ali kada su u pitanju bučni delovi, onda uvek.

RS: Povodom vaše desetogodišnjice svirali ste u Njujorku praćeni sa 24 muzičara iz Worldless Music Orchestra. Neverovatno iskustvo, zar ne?

Taka: Naša američka producentska kuća Temporary Residence iznela nam je neverovatan plan da održimo dvostruki nastup sa orkestrom u Njujorku. Zvučalo je kao san. Preko 2000 naših obožavatelja iz svih krajeva sveta došlo je da nas gleda. Ovacije nakon poslednje odsvirane pesme jedno je od najdivnijih sećanja koje neću zaboraviti do kraja života. U tom trenutku sam osetio da ukoliko si uporan u svojim uverenjima i nadama, svaki san može da ti se ostvari.

RS: Sarađivali ste sa Stivom Albinijem koji je producirao nekoliko vaših albuma. Kakva su vaše impresije u vezi sa tim?

Taka: Stiv je naš vrlo dobar prijatelj koga poznajemo sedamaest godina i zajedno smo snimili mnogo albuma.  

On je oduvek bio najbolji svetski inženjer zvuka. Što se nas tiče, mi smo snimali sve uživo. Čim bi on pritisnuo dugme za snimanje, mi bismo počeli da sviramo. Stiv je čovek koji ima sposobnosti da sve to savršeno uhvati na traci. Radimo na način da nemamo prava na grešku, niti on niti članovi benda. Volim zvukove koje on snimi. Organski su, glasni i prelepi.

Stiv je jedan od naših najvažnijih partnera i prijatelja koji se razume u MONO bolje od ikoga. Želim da nastavim da stvaram albume sa njim dokle god to možemo.

RS: Vaša prethodna ploča Requiem For Hell inspirisana je Božanstvenom komedijom, zar ne? Na koji način literatura utiče na vašu kreativnost?

Taka: Kada sam završio pisanje osnove novog albuma, do mene je došla „Božanstvena komedija“. Nakon što sam pročitao tu knjigu, kao da su mi se iznenada otvorili mnogi putevi. Bio sam fasciniran pričom glavnog lika koji prolazi kroz Pakao, Čistilište i Raj i osećao sam veliku empatiju prema temi spasenja duše. Povrh svega, na kraju mi se posebno svidelo kako je priča, ustvari, grandiozna poezija napisana zbog ljubavi prema jednoj ženi.

RS: Vaša muzika se definitivno može okarakterisati kao filmska, stoga ne čudi da iza soundtracka nekoliko filmskih ostvarenja stoji vaše ime. Kakva su vam iskustva u vezi sa tim projektima?

Taka: Volim da kreiram muziku za filmove ili TV drame. Kada je scenario dobar, muzika prirodno dođe. Uradio sam ih mnogo do sada, ali želim da nastavim da ih radim i dalje.

RS:  Hajde da pričamo o vašem novom albumu. Da li ste zadovoljni ostvarenim?

Taka: Veoma sam zadovoljan. To je jedan od naših najboljih izdanja do sada.

RS: Šta je ono što izdvaja Nowhere Now Here u odnosu na ostale albume iz vašeg kataloga?

Taka: Kako je Nowhere Now Here prvi album u čijem nastanku je učestvovao naš novi bubnjar Dahm, imam utisak da je ovo ploča ispunjena svežinom jednog debi izdanja ili početnog impulsa. Trenutno osećamo da je bend konačno našao odgovor za kojim smo dugo tragali.

RS: Dahm Majuri Cipolla je vaš novi bubnjar. Na koji način je njegovo prisustvo i sviranje doprinelo novoj ploči?

Taka: Dahm je Amerikanac, živi tamo, ali njegovim dolaskom, zvuk benda se promenio. On je zaista fantastičan bubnjar. Nove pesme su napisane pre njegovog priključivanja, ali izgleda kao da su čekale da se on pojavi, jer je zvuk baš onakav kakav smo i želeli. Izražavanje energije, vitalnosti i snage novog albuma sigurno ne bi bilo moguće bez njega.

RS: Poznati ste po dugotrajnim turnejama. Kakav je vaš odnos prema životu na putu?

Taka: Živimo ovakvim načinom života već dvadeset godina tako da smo već navikli. Zaista se čini kao da je to sasvim normalna stvar, mada nam nedostaju prijatelji i porodica.

RS: Kako odlučujete šta ćete svirati na određenom koncertu? Da li vam to predstavlja problem, s obzirom na vašu obimnu diskografiju?

Taka: Razmišljamo na način da su najbolje setliste kada kombinujemo nove i stare pesme. Svesno kreiramo celokupan set da bi sve izgledalo kao na filmu.

RS: Da li biste nam preporučili neke nove bendove i albume iz vaše zemlje na koje bi trebalo da obratimo pažnju?

Taka: Nedavno sam čuo da će Envy snimati novi album nakon mnogo godina. U pitanju je neverovatan bend i zaista se radujem tome.

(Visited 32 times, 1 visits today)