„SERBIA“ Miloša Zubca i Milana Koraća


Imao sam privilegiju da slušam drugi album Miloša Zubca i Milana Koraća pre nego što se zvanično pojavio. Miloš mi ga je poslao uz reči: „svideo ti se naš prvi album, nadam se da će ti se svideti i ovaj”.

Da, zaista, Spektakl, njihov prvi album, pamtim po dobroj, pretežno akustičarskoj bluz svirci za koju je više „krivˮ Milan i tekstovima visokog nivoa za koje više „krivim” Miloša. Od te, dve hiljade četrnaeste, sa obojicom sam se često družio, manje lično, na festivalu Poezika, više preko mojih zvučnika: Milan je sa svojim Šinobusima pre dve godine izdao album Ljubav i dalje dišea Miloš, nešto ranije, s Nevjernim Tomom meni vrlo drag album Male pesme za Draganu. Nisu mi promakle ni njegove manastirske pesme o fruškogorskim manastirima, koje su na neki način najavile ovaj album. Ne samo najavile – mislim čak da se u Miloševoj glavi, dok je radio sa svojim ocem Perom Zubcem emisiju o fruškogorskim manastirima, i rodila ideja o albumu Serbia. Jer fantastična duhovnost, sklad i lepota šesnaest fruškogorskih manastira podignutih u XVI veku je u izrazitom kontrastu sa savremenim dostignućima srpskog naroda u sferi politike, ekonomije, ljudskih sloboda… Nešto se tu u međuvremenu dogodilo, i to ne od juče – ta promena nagore seže dublje u prošlost. Zubac i Korać, tanane pesničke duše, osećaju taj nesklad između onoga kakav bi naš narod mogao da bude (kakav je nekad bio?) i onoga kakav danas jeste. Ispostaviće se, ne samo njih dvojica. Najveći srpski pesnici poslednjih sto godina, pa i više, pevaju istu pesmu o svojoj vlasti, i to nije apologetska pesma – iz ovog izbora Zubca i Koraća jasno se vidi da da se stvari u „tamnom vilajetu” sporo menjaju ili nikako ne menjaju – posle svakog zraka sunca koji se u njega probije, dolazi još tamniji, još crnji oblak. Dakle, kad se suočite sa naslovom Serbia, nemojte da mislite da je to jedan od onih lažno partiotskih izliva tipa „mi smo najbolji, najpametniji, ne može nam niko ništa…”, već pustite prvu pesmu. Meni je zazvučala poznato, ne samo u smislu da sam je već čuo, već da je ono o čemu govori prepoznatljivo:

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.

Neću se začuditi ako i vama zvuči poznato. Pesma „Naši dani“ Vladislava Petkovića Disa, čuvenog srpskog pesnika s početka dvadesetog veka napisana je pre sto godina ali je i danas vrlo aktuelna. Čuli ste je već jer to je pesma koja vrlo često posluži kao ilustracija sadašnjeg vremena u Srbiji – bilo kojeg sadašnjeg vremena!

Kada sam čuo tu prvu, programsku pesmu ovog albuma, sve mi se razjasnilo pred očima. Serbia je Milošev i Milanov patriotski album, ali ne onaj koji nekritički hvali i uzdiže svoj narod, već sasvim suprotno – onaj koji ukazuje na njegove poroke, mane i nesavršenosti pokušavajući time da ga popravi. To je, čini se, uzaludan posao. Iako, drugom po redu pesmom, „Ramonda Serbica“ Milovana Danojlića, koja govori o endemskom cvetu koji se tako zove a koji raste samo u istočnoj Srbiji u okolini Niša, autori pokazuju da veruju da do promene nabolje može doći. Taj cvet, koji je fudbaler Manchester United-a Nemanja Matić prošle godine nosio umesto cveta maka koji svi Britanci nose u danu sećanja na žrtve Prvog svetskog i svih drugih ratova, simboliše neuništivost srpskog naroda. On, naime, ima osobinu da može čak i kad je potpuno osušen da oživi ako se zalije. Dakle, kada misliš da mu nema spasa, on vaskrsava. Simbolika je jasna.

Pesma Svedok da sam znaokoju je napisao Pero Zubac je treća po redu – njegov sin Miloš ju je izgovorio a Milan Korać je uradio muziku i aranžman. Lajtmotiv pesme je rečenica „Kad pomislismo da smo se spasli, zaskočiše nas nedorasli”. I to je srpski usud – dozvoli nam sudba da poverujemo da smo došli na zelenu granu, samo da bi nam njeno lomljenje i posledični pad u blato još teže pao. 

„Revolucionari“ su druga, ali ne i poslednja pesma Milovana Danojlića na albumu. Još jedna pesma za koju iz bolnog iskustva znamo da je istinita. Da li vam ove reči bude neka asocijacije?

Protiv tirana na sva zvona zvone,
ječe protesti svud po mahali,
a sutra će i sami jahati one
koje su tirani pre njih jahali.

„Tamno poslanstvo“ je pesma Miloša Zubca – bolji opis političara (iz bilo kog vremena, s bilo kog meridijana) davno nisam imao prilike da čujem, tako da s punim pravom staje rame uz rame sa legendama srpskog pesništva na ovom albumu.

„Vrane“ Milutina Bojića dobijaju novo značenje kada se čitaju (slušaju) danas:

U daljini zapad katkad bleskom plane,
a nad njime sivi oblaci se gone.
Bez krika, bez cilja letele su vrane.

Nije tu Bojić mislio na Evropsku uniju, to je sigurno, a meni ta asocijacija prva pada na pamet, ali taj stih se može tumačiti kao večita dilema Srba – istok ili zapad?

Poslednja pesma Milovana Danojlića na ovom albumu „Serbia bluz“ ima formu bluza a govori o neophodnosti poštovanja sopstvene istorije u učenja iz sopstvenih grešaka.

„Deca zemlje“ je još jedna pesma Miloša Zubca, koja, bar se meni čini, govori o Zoranu Đinđiću i svim drugim liderima koji su bili bolji i veći od svog naroda, što je taj isti narod shvatio tek kad ih je zgazio.

Miloš Crnjanski je tu sa svojom pesmom „Strašna braća“, pesmom o bratstvu i jedinstvu koje se nikad nije zaista dogodilo, bar ne u onom pozitivnom smislu. A jesmo braća i jesmo jedinstveni po nečemu drugom:

Ista je naša psovka prva,
nož i devojka nasred sela
i stid domaća.

Ili po ovom: 

Zdravo, na domu mrki pogledi,
mržnja i svađa.
Zdravo, u sramu, pokoru, bedi,
braća smo, braća!

Još 1918-te je Crnjanski pisao ovu pesmu – istorija ga nije demantovala. 

Poslednju pesmu „Vetar povija grane“ napisao je Milan Korać. Svoje uvrštavanje u ovu kolekciju obezbedila je stihom …isto je kao i lane… koji predstavlja lajtmotiv albuma Serbia. To, da je isto kao i lane, dokazuju pesme uvrštene na album. Iste teme, iste dileme, ista ponašanja, ista pitanja i isto nenalaženje pravog (ikakvog?) odgovora. Kao da nam je usud da, poput onih vrana iz pesme Milutina Bojića, lutamo bez cilja. 

Nije optimistički pogled Zubca i Koraća – i onim što miriše na optimizam, onim oživljavanjem Ramonde, Zubac i Korać nas samo teše da ćemo preživeti. Ne bi trebalo da nam je golo preživljavanje dovoljno a pitanje je i da li je uopšte moguće uz toliko grešaka koje, kao narod, pravimo. Više bih voleo da nam kažu da ćemo se opametiti, ali to opamećivanje Srba, ma koliko dobar album ova dvojica snimili, nije u njihovoj moći a ni u njihovom opisu poslova. Verujem da nam u toj raboti ni sam Bog ne bi pomogao. Da je hteo, imao je sasvim dovoljno vremena!

Srđan Strajnić (album Serbia, koji kao izdavač potpisuju Rock Svirke Records, biće objavljen u petak, 15. februara 2019. godine)

(Visited 300 times, 1 visits today)