S.A.R.S. – Braća Kovačevići – Na krilima Lepca


Sedneš u bus, nekome zvoni telefon kao Buđav lebac, i ti onda ne znaš šta da misliš.

Priča o grupi S.A.R.S. (Sveže Amputirana Ruka Satrijanija) je neobičan primer uspeha na domaćoj sceni. O popularnosti ove ekipe, stečenoj gotovo preko noći, svedoče i dve Popboks nagrade publike – za najbolji novi bend i najbolju domaću pesmu.

Pesma je, naravno, Buđav lebac, socijalna pošalica koja je skoro sama našla svoj put do nebrojenih mobilnih telefona, PGP-ovog Studija 5 i stadionskih tribina.

Na krilima Lepca, S.A.R.S. je sa nekim od najiskusnijih zanatlija mejnstrim scene, u produkciji starog drugara, poslovično uspešnog i impresivno povezanog Đorđa Miljenovića a.k.a. Sky Wikluha, snimio debi album koji je za tili čas prešišao inače izvanredni prodajni uspeh prošlogodišnjeg izdanja Miljenovićeve prethodne štićenice Ane Stanić.

O (ne)planiranju karijere, korenima, iskustvima, stavovima i prirodi grupe razgovarali smo sa braćom Kovačević – osnivačem i mastermajndom Draganom, zvanim Žabac, i pevačem Žarkom.

POPBOKS: Da krenemo od prapočetaka… Kako ste odabrali ime S.A.R.S?

ŽABAC: Godine 2006. smo pravili probu, tu su se okupili ljudi iz različitih bendova. Jedni su svirali punk, drugi metal, jazz, blues… I gore na Kanarevom brdu smo otišli do dragstora na pivce i komentarišemo kako niko nema para a stiže Satrijani. Nismo imali ime, dogovorili smo se da ćemo to spontano da rešimo. I, naš basista Kriva je u ludom fazonu, ide okolo sa sekirčetom i secka grane za potpalu, izgleda kao Viking, i lupi onako u pijanstvu: „Da li je ono gitara iz ruke ili iz glave?“

Tako smo se vratili na priču o Satrijaniju, i šta bi bilo ako bismo mi njemu zveknuli sad tu ruku i stavili je na našeg gitaristu, pošto on uvek nešto filozofira i pri tome obožava Satrijanija. I onda smo došli do skraćenice ARS, pa smo onda dodali ono „sveže“. Zezali smo se, i uopšte nismo očekivali da će to da zaživi.

Kada smo jednom išli stopom ka Crnoj Gori, zaglavili smo se u Novoj Varoši i tu nam je, ni pet ni šest, stao Rambo Amadeus. Nosili smo gitare, trebalo je da idemo do Mostara i Splita. Rambo je bio u fazonu – ajde da pomognem muzičarima. Pitao nas je kako se zovemo, a kad smo mu rekli ime, on je prokomentarisao u stilu: „Jeste li vi normalni? Da sam ja neki muzički urednik i da slabo pratim domaću scenu, i da mi neko da 20 bendova od kojih treba da napravim top 10, nikad vas ne bih stavio. Šta vi uopšte svirate?“. Kad se pojavio Buđav lebac, poslao sam mu pesmu, i on se oduševio.

ŽARKO: U prevodu, ako imate bend, idite kod Ramba Amadeusa. I ako vas on bude anatemisao, uspećete u životu!

Ipak, SARS je bolest koja je odnela puno života… A tu je i Ptičji grip na početku albuma…

ŽABAC: Zato smo i napravili onakav uvod. Ostalo nam je 20 minuta vremena u Petici, i na moju zajebanciju su Vikler i Žare seli i snimili tu pesmu. Ali ispalo je dobro i zato što se Lebac proširio kao zaraza po celoj bivšoj Jugoslaviji, i ušao u sve pore. Baš kao da smo virus.

Kako je išao put od ekipe i zezanja do velike priče – snimanja u Petici sa Viklerom i studijskim muzičarima koji rade sa Zdravkom Čolićem?

ŽABAC: Ja sam zadužen za tekstove, i kad sam imao svoj punk bend, imao sam ideju da guram svoju priču kroz punk formu. Jednostavno se senzibilitet tih tekstova promenio kad ih je Žarko otpevao. Fora je u tome što smo privatno bili razočarani brojnim projektima u kojima smo učestvovali, i onda smo samo iz druženja krenuli da se bavimo S.A.R.S.-om. Jer, i ovako i onako bismo blejali i sviruckali, pa što to da ne uobličimo? Uopšte nismo očekivali da se ovo desi.

ŽARE: Žabac je to sve vreme pratio. Niko od nas nije mnogo obraćao pažnju, dok u jednom trenutku nismo shvatili da je gomila ljudi pregledala video na YouTubeu. Zanimljivo je da ga uopšte nismo mi okačili, već drugar našeg basiste. Shvatili smo da nije bilo nijednog negativnog komentara.

ŽABAC: Znaš kako to ide… Na primer, on ima neki r’n’b i onda imaš podeljena mišljenja – devojčice su u fazonu da je to super i da su oni šmekeri, dok s druge strane reperi hejtuju. A ovo je bio šok, ja sam inače bio zgrožen zbog tih komentara na internetu, a sada su svi bili pozitivni. Onda imaš sledeću situaciju: da sedneš u bus, nekome zvoni telefon kao Buđav lebac, i ti onda ne znaš šta da misliš.

Desilo se da smo izgoreli u svemu tome, i bend se početkom 2008. godine raspao. Basista je otišao u vojsku i bend nije postojao nekih šest meseci, dok se on nije vratio. Tada je bilo jasno da se pesma probila do šire publike, i onda smo odlučili da pokušamo to da materijalizujemo. Ne u smislu da zaradimo brdo para, već da i ostale pesme uobličimo i izdamo album.

Desilo nam se kao što se sve od početka dešava: da su nama došli i kucali na vrata prostorije u BIGZ-u gde držimo probe. Došao je šef PGP-a Ognjen Uzelac, i rekao nešto tipa: „Gde ste se krili do sada, jeste li vi normalni? Imate zlatnu koku, hajde da potpišemo ugovor“. Bili smo u paranoji da će da nas prevare, i onda smo shvatili da to ima potencijala kada je reč o prodaji diskova i marketingu, i da oni žele da nas izguraju a ne da nas nešto namagarče. Na kraju je ispalo da smo za tri nedelje premašili tiraž Ane Stanić, njihovog najprodavanijeg izdanja 2008.

Znači, kad ste postavljali Buđav lebac na internet, nije bilo nikakvog marketinškog plana?

ŽABAC: U Blue Moonu smo svirali pred 20-30 ljudi. Svirali smo po jednom na Akademiji i u Kuglašu. Uopšte nismo imali neke koncertne aktivnosti. Bukvalno, kako se pesma probila – popunili smo Hektor, pre nego što se zatvorio, i bili smo na Akademiji sa SAJSI. Bilo je prepuno, nije moglo da se diše.

Pošto dosta pratim muziku, mislim da je ovo prvi primer kod nas da je internet nekoga lansirao. Pesma je sama našla svoj put.

Kako tumačite toliku popularnost Buđavog lepca?

ŽARKO: Da znamo recept, svaki dan bi bio po jedan Buđav lebac…

ŽABAC: Desilo se nešto i sad ja treba da vršim analizu kako je do toga došlo… Realno, to fino zvuči, tema koja se obrađuje je pristupačna svima, i vas dvojica možete da osetite to da su neki ovde prepuni para i ne znaju šta će sa njima, a mi pijemo pivo iz plastike i živimo od sitnih zadovoljstava.

Aleksa Gajić nam je radio spot i mogli smo da vidimo kakav efekat ima pesma. Imaš ekipu koja sedi oko računara i radi, nervoza raste, rokovi se probijaju, i onda se pusti Buđav lebac i malo se iskulira. Pesma ima veselu melodiju, a obrađuje sumornu temu. Izgleda da je to recept.

Da ne bude da se previše hvalim, tekst jeste dobar, ali je to ovaj otpevao kao slavuj.

ŽARKO: Pesma ima mnogo elemenata i može da se tumači na hiljadu načina. Može da se sluša kao vrhunska reggae stvar, a može da deluje i kao ironija.

Sad ste veoma popularni. Gde vidite svoje mesto na sceni; da li ćete birati gde ćete da se pojavljujete?

ŽABAC: Sve nam se dešava u hodu. Ono što definitivno nećemo je da podržavamo Pink, Grand i ostale gluposti. Ideja je da ako su nas ljudi već lansirali u mejnstrim, onda ćemo pokušati nešto tamo da promenimo. Ne stidimo se toga. Svako u našoj muzici ima neku svoju asocijaciju.

Ja mislim da smo najsličniji Idolima, jer su se i oni igrali sa svime.

Ovde je problem nedostatak mejnstrima. Evo, na primer, zašto moj punk bend Slatke Male Abortirane Bebe nije prošao? Zato što nije bio dovoljno jak mejnstrim kome bi ti mogao da pariraš kao andergraund. Mi se ne stidimo toga. Tu smo da to probamo. Dosta je bendova kao što su Bajaga i Čorba. Svima njima hvala, oni su deo jedne mladosti i mi smo to slušali. Ali realno, to danas nedostaje. Malo je krenulo početkom 90-ih, ali nije uspelo. Nemaš jak mejnstrim.

Voleo bih da smo mi sad taj mejnstrim, a da klinci sviraju neki kvalitetan andergraund. Da možda budemo i podstrek da neki mlađi ljudi mogu da uđu u taj začarani krug.

Do koje mere ste spremni da idete u mejnstrim, u trenutku kada su vam otvorena gotovo sva vrata? Rekao si da nećete da podržite Grand, ali šta ako oni vas budu hteli da podrže?

ŽARKO: Mi ćemo birati gde ćemo ići, ali gomila matorih ljudi kaže da ne može niko da te iskvari ukoliko ti ne iskvariš sebe. Ukoliko ti odeš na Grand i budeš to što jesi, ne može niko da te degradira.

ŽABAC: Videćemo. Ali, glavna je fora da u ovome još nismo videli para. Mislim, desi se čoveku neki lom, treba mu lova. Gledamo da se sačuvamo od te prodaje. Ja to zovem prodajom.

Ne plaća se komercijalizacija, ali komercijalizacija u smislu da ti nekome ko je označen kao neistomišljenik sadiš tikve, to je malo loše. Pre svega, niko od nas i ne gleda toliko televiziju, da se ne bismo trovali kojekakvim glupostima. Zvali su nas na neku budalaštinu, neki Prslook… i mi smo otišli, zajebali smo se. Nismo znali. Niko nije imao da nas uputi, da nam kaže šta je to.

Ali okej, gledamo da što manje grešaka napravimo. Nemaš ti prilike da te neko posavetuje. Imamo par ortaka koji maksimalno stoje iza nas. Na primer, Vlada iz KKN-a, on je stvarno ljudina, dosta nas je savetovao i pametnih stvari nam je rekao. I Vikler nam daje podršku, dečko je super, radimo zajedno.

Da li biste išli na Grand?

ŽABAC: Pa za dobre pare da, ali ćemo onda od tih para izgraditi dobar studio. Dakle, sešćemo, razgovaraćemo, razmislićemo i videćemo. Realno, ne možemo to da znamo unapred. U svakom slučaju, imamo određene stavove, i kroz tekstove se to vidi.

U vašim pesmama uvek postoji neki odmak, i čovek može da se zapita ko ste vi u stvari? Da li to treba da se iščita iz svega što ste nam sad ponudili, ili nameravate da jednog dana snimite nešto skroz neposredno, bez bilo kakvog odmaka? Kao da stalno karikirate – od Marleyja do Čole…

ŽARKO: Ja sam pre S.A.R.S.-a počeo sa drugarom da snimam r’n’b. Pokušali smo to da guramo, a onda me je burazer malo pomalo uvukao u bend, u stilu hajde dođi na probu, hajde otpevaj ovo… Tako sam postao član benda. A ja to doživljavam kao eksperimentisanje; pokušavam da pronađem sebe, da vidim šta mogu. Počevši od Buđavog lepca.

Sećam se dana kad smo ga pravili, to je bilo karikiranje onih prepoznatljivih trenutaka reggaea, mislim na trenutke „Ajme meni, joj“.

Zatim sam pokušao u Rakiji da skinem blues, New Orleans blues. Na Ratujemo ti i ja kažeš da čuješ Čolu. Ali ja nisam…

ŽABAC: On više sebe vidi kao Štulića.

ŽARKO: Jeste, tako sam započeo, tako mi je delovala pesma. Onda sam tokom snimanja pokušao da otpevam šansonu. I onda je ispalo tako kako je ispalo.

Čekaj, nemoj mi reći da nisi bio svestan da je to Čola?

ŽARKO: Zaista nisam.

ŽABAC: Manite se Čole, imamo i pesmu kao Šaban Bajramović.

ŽARKO: Da, Budim se je klasičan ciganski blues.

ŽABAC: Imamo kod kuće demo verziju, i stvarno je krenuo kao šansona. Možda je otišlo u tom pravcu zbog saradnika koji su gostovali. To će verovatno biti drugi singl.

Šta slušaš od r’n’b-ja, šta iskreno voliš?

ŽARKO: To može da se izvali po pesmi Rakija. To su Anthony Hamilton i John Legend. A na početku Rakije imate klasičan plagijat Alicie Keys.

A kako ste došli do Aleksandra Sedlara?

ŽABAC: Vikler je bukvalno za pivo uleteo da producira. Bili smo u studiju, on nas je pitao kako nam ide. Rekao sam mu da je katastrofa, da smo se ukočili kad smo videli te svemirske brodove tamo. To je čudno mesto, imaš dva matorana koji nas snimaju. I pošto ga znam hiljadu godina, rekao sam mu da nam drže govore o tome šta nam sve treba, kako smo neozbiljni. Onda je on došao, i izbičovao nas je skroz.

Naterao nas je da izvučemo maksimum iz sebe. I opustio nas je. Nije se mešao mnogo, ali imaš varijante kada pesmi fali tepih ili ukras, to znaju oni koji su snimali, i onda ti to možeš da popuniš tako što dovedeš nekog sa strane. A njemu je pun telefon tih kontakata, on i Sedlar su i kumovi, prijatelji… Sve je to ispalo za pivo, a interesantno je da se i njima sviđa, jer je to drugačije u odnosu na ono što najčešće rade. Čudan je to spoj ispao.

ŽARKO: Na primer, Sedlar je snimao buzuki za Zubarku, i umire od smeha. Morao je da krene ispočetka jedno pet-deset puta.

ŽABAC: A doktor za muziku. Meni je super što su uleteli neki interesantni ljudi, jer je druženje ispalo dobro. Ranije kad sam gledao Sedlara na TV-u, mislio sam: „Pa vidi ga sa ovim, pa vidi ga sa onim. Šta je ovaj čovek? On ništa svoje ne radi“. Upoznavši ga, shvatio sam da sam imao predrasude. On ima svoj projekat, i skroz je dečko na mestu.

Ko su devojke iz pesme Đuričko? Sponzoruše? Gde se one kreću?

ŽABAC: To je pitanje za našeg repera Hobboa. Ono što znam je da su svi nagrnuli na to Đuričko, Đuričko. A on je uzet samo zato što je tada bio aktuelan u Rodama. A bio je popularan i Karaoke obračun, i videli smo ko tu sve dolazi.

ŽARKO: Pesma ne govori o sponzorušama, nego o slepom gledanju na stvari i ljude.

ŽABAC: Čudna je stvar kako neki ljudi rezonuju i kako se dele. Na primer, mamine glumice bi sve uradile da budu s nekim glumcem, a pored nje je neki dečko, spreman da dâ ljubav, ali ona je slepa, i želi neke druge stvari i vrednosti u životu.

Ja bih voleo da Đuričko meni posveti neku takvu pesmu. Ne mislim da je to neka prozivka, naprotiv!

Razmišljate li o sledećem koraku?

ŽABAC: Planiramo da snimamo u našim uslovima. Napravili smo studio, imamo nekoliko novih pesama, imamo nove projekte, idemo dalje. To je kućni studio, ali ti sad možeš da uzmeš za neke parice Mbox i preko USB-a ga priključiš na laptop, nabaciš taj isti Pro Tools koji koriste u Petici, par efekata, i to bukvalno može da ti odradi posao za pristojan demo a možeš i album da objaviš, s obzirom na to kako danas zvuče izdanja nekih bendova.

ŽARKO: Nama je važno da imamo kućnu atmosferu, a realno, što se produkcije tiče, kad je Buđav lebac uspeo, a miksovao sam ga na 5.1 kineskim zvučnicima, onda znaš da nije bitna produkcija, nego priča i atmosfera. Nije važno da to bude čisto.

ŽABAC: Mi imamo puno drugara iz različitih bendova, i super je ako im ovo predstavlja podstrek. Stvari su učmale i treba da se menjaju. E sad, da li smo mi najpametniji – nismo. Ali je varijanta da ponudimo našu verziju priče.

NE Areni i Željku Samardžiću

ŽABAC: Pričao sam iz zajebancije sa ostalim članovima benda da treba za pet godina da sviramo u Beogradskoj areni. Ohrabrivao sam ih. I onda – posle par dana se dogodilo da je njega startovao lik iz Sky Musica sa pričom oko sponzorisanja. Onda smo se našli da razgovaramo o tome, i lik, ni pet ni šest, pita hoćemo li da sviramo u Areni. Pitam ga o čemu se radi, kaže kao predgrupa Željku Samardžiću. Mislim, znam da ima mnogo ljudi koji slušaju naše pesme sa kojima nisam istomišljenik. Među njima su i oni koji te nerviraju. Ali opet, mi ne želimo da se ograničavamo. Ako hoće da čuju našu priču, super, možda i postanu malo pametniji.

ŽARKO: Na primer, u ekskluzivnim beogradskim klubovima, u kojima se troši ogroman novac, vrti se Buđav lebac, jedna socijalna priča.

ŽABAC: Nije poenta u tome da mi podržavamo Željka Samardžića. Nismo mi nešto uobraženi, ali niko od nas ne sluša Željka Samardžića. Možda je loš primer, ali fora bi bila da sutra dođe Manu Chao, pa izađemo ispred njih. To bi bilo super.

Ima to čuveno pitanje s kim vi vidite sebe na ovoj sceni. Ja to ne vidim. Iako smo nebo i zemlja, najsličniji su nam Teški Zulum. Jedina svirka na kojoj smo se totalno uklopili bila je sa Tobićem Tobićem. Tu su nam ljudi prilazili i govorili da je to idealan spoj, ludaci zajedno. Ne bismo se vezivali ni za koga, hoćemo da rokamo.

Hoćemo da podržimo pritisak protiv ovoga što radi Udruženje estradnih umetnika, a ne Željka Samardžića.

Okej bi nam bilo da je došao Željko Samardžić i rekao: „Momci, evo vam 10.000 evra“. Progutaću ja svoj ponos, i te pare ću da plasiram u nešto konkretno. A ovo da dođem da mu sviram džabe…

Razgovarali: Marko Artuković i Nebojša Marić

Foto: Dunja Dopsaj

Izvor:

Popboks.com

(Visited 52 times, 1 visits today)