Priča o dobrom duhu grada – Slobodan Tišma


Slobodan Tišma (Foto: Vladimir Zubac)Mnoge je sasvim iznenadilo to što je ovogodišnju Ninovu nagradu dobio Slobodan Tišma, do juče marginalizovani novosadski konceptualni umetnik, književnik i muzičar. Nagrada je iznenadila i samog dobitnika – ne samo da to nije očekivao, nego je čak priznao kako je primanjem ovakve nagrade verovatno izneverio svoje mladalačke ideale. Slobodan Tišma uvek je bio drugačiji od većine svojih kolega u književnosti i rokenrolu. Skromniji i iskreniji.
Redakcija sajta Rock Svirke tim povodom objavljuje jedan tekst koji je o Slobodanu Tišmi napisan 1999. godine. U tekstu se govori upravo o umetničkim idealima kojih se pesnik držao tokom svog stvaralačkog rada.

 

 

 

 

 

 

NA PUTU ZA LAMBO

Ili: Priča o dobrom duhu grada

„Vetar je izobličio jedan oblak na nebu.
Taj oblak je moja Duša.“

Slobodan Tišma, nedočitani apostol novosadske konceptualne umetnosti, enigmatski pesnik i muzičar, ceo je život bludio svojim neomeđenim duhom duž nepojamnih prostranstava ljudske egzistencije, spuštao se ili uspinjao kosmičkim stablom, odgonetajući tajnu ličnog unutrašnjeg središta. Plivajući maglinom praiskonskog sna, Tišma je pri tom mogao da čini samo jedno: da svedoči i posmatra. Pronašao je, poput Hamvaša, osnovu ljudskog bivstva u aktu samosavladavanja, osetivši da je svetinju života zabranjeno doticati bez dopuštenja. Većma zagledan ka drugoj obali, novosadski pesnik provodio je godine u ličnom Vrtu, pokraj Dunava, kloneći se javnosti, bez želje da ograničava ili utiče. Volja ovog odmetnika bila je da putuje ka Sebi, da celokupno svoje biće udomi u čistoj spoznaji trenutka.

Slobodan Tišma (Foto: Vladimir Zubac)Samozatajan i nenametljiv, u večnoj potrazi za smirajem i tišinom, Slobodan Tišma postao je čudom prvak tekstualne neoavangarde, jedan od najbitnijih protagonista konceptualnog stvaralaštva (grupa Kod), te duhovno jezgro novosadske novotalasne muzičke scene (grupe La Strada i Luna). Sveukupna artistička energija novosadske urbane kulture fokusirala se oko Tišmine suptilne, tolerantne ličnosti, što je dovelo do njegove stalne razapetosti. Na osećaj prezasićenosti i mučnine, Tišma je eksplicitno ukazao svojim autoportretom na pločniku, jednom konturom preko koje je, tokom decenija, pregazila sila ljudi. Kasnije, u „Marinizmima“, Tišma je svoj pesnički identitet prikucao na zlatni pentagram. Večita nelagodnost, strah od mrtvog sveta Berđajevljeve „objektivirane prirode“, umnogome su determinisali Tišmino poetičko hodočašće.

Šezdesetih godina dvadesetog veka, u Novom Sadu, odigravala se uzbudljiva, posve autentična jezička pustolovina. Među poslenicima nove književne prakse bili su Slobodan Tišma i Janez Kocijančić. Uz Milivoja Dražetina, čudesnog dečaka-pesnika, Tišma i Kocijančić su ispisivali sopstvenu tugu u kamenu, gradeći do danas neispitanu paralelnu umetničku stvarnost. Iza Kocijančića i Tišme ostalo je tek nekoliko knjiga, a Dražetinovi rukopisi, trideset godina po mladićevoj smrti, još nisu objavljeni.

Možda i preodveć čestita ljudska i pesnička priroda, skeptičan i nesiguran, Tišma je prvi put utihnuo drugom polovinom sedamdesetih godina. Iza sebe je ostavito godine konceptualističkog otpora okoštalim poetskim stereotipima, godine u kojima je svoje životne i umetničke puteve neraskidivo ukrstio sa stazama Miroslava Mandića. Spoznavši da i umetnost, poput politike, pripada području volje za moć, Tišma je ostao izvan prostora masovne produkcije, neokaljan zakonima književnog tržišta. Kao čovek istančanog ukusa i sasvim neuobičajene skromnosti, Tišma se, deset godina kasnije, iz istovetnih razloga drugi put povukao, sada iz sveta muzike.

Novosadski pesnik je pre toga odigrao ključnu ulogu u formiranju novotalasne muzičke scene u svom gradu. Tišmina stvaralačka iskra tražila je novi medijum za ispoljavanje i aktuelizaciju – početkom osamdesetih, u Novom Sadu, došlo je do sublimacije iskustva pank estetike i novotalasnog senzibiliteta (grupe La Strada/Luna, Boye, Obojeni program, Grad). Tišma je s Lunom objavio album „Nestvarne stvari“, a grupa se, pred izlazak ploče, nepovratno razišla. Umetnički sudar Slobodana Tišme i Zorana Bulatovića, autentičnog i samosvojnog gitariste, rezultirao je neponovljivim, statusnim ostvarenjem jugoslovenskog novog talasa.

Od muzike se Tišma oprostio albumom La Strade, pločom neprocenjive vrednosti i zaumne lepote. Setno i melanholično, pevao je Tišma kantilenu svog života, ploteći iznova jedan novi, vrli, nepoznati svet okeanskih dubina. Svoju zanesenost apstraktnim slikarstvom (Kle, Mark, Make), ljubav prema Rembou i Novalisu, dugogodišnju fascinaciju tajnama okeana – sve ove elemente Tišma je objedinio u sedam elegičnih napeva, promovišući La Stradu kao svevremeni pop fenomen, pomerajući granice, otvarajući se ka astralnom i nedokučivom.

Dve knjige („Marinizmi“, „Vrt Kao to“) i dve ploče („Nestvarne stvari“, „La Strada“) svedoče o neiscrpnom talentu večitog novosadskog mladića. Iako su devedesete godine Slobodanu Tišmi donele život u materijalnoj oskudici, darovale su mu i posve nov kvalitet unutrašnje egzistencije. Povučen i ćutljiv, ovaj umetnički kameleon i dalje je zagledan u daljinu. Na putu za Lambo, nečujan i blag…

(Visited 56 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone