Predrag Vernački – Bolje svira nego što govori – „…Ja sam nastavio da tripujem svoje“


Predrag Peđa VernačkiUvek postoje dva puta – prvi je reći teško je i povući se uz gomilu izgovora, a drugi je lomatati se, boriti se, bosi i goli dok ne stignemo na mesto koje nam predstavlja neki cilj. Imajući ovo u vidu, znamo svi da nije dovljno biti pametan, talentovan, sposoban, nego umeti iskoristiti te bogom dane veštine da se premosti nepremostivo, preskoči previsoko, da se izbori sa preprekama koje nas ugrožavaju i prete da nas slome. Odajemo pohvalu i čast svima koji su ovo uspeli, da ostanu svoji i ne podlegnu pritiscima i obeshrabrenjima okoline. Jer time su doprineli da ovaj grad (ili šire) postane lepši na višem nivou, kvalitetniji, srdačniji, kulturno-umetnički sadržajniji, produhovljeniji, a ljudi u njemu topliji, veseliji,humaniji, i što ne bi rekli- bolji.

Ako nešto može da učini grad večnijim, svetlosnijim,i nekako posebno istinskijim, to je muzika koja se u njemu stvara. Predrag Vernački je tip koji svira gitaru 20 godina i od početka svog muzičkog lutanja on danas kaže da „potraga za TIM zvukom još traje“. Ako smo iskreni, svako od nas „traga za TIM zvukom“ u svojim životnim domenima. Kroz pretežno pank-rok Peđa kaže da je od početka ukrštao nespojive žanrove, da su mu ekipa bili muzičari saradnici uz koju je uvek imao podršku. Svirao je u čuvnom bendu Till kao i u Jasmine and the Petals, a u mnogima još svira. To su Magnetic Poetry, Emanuil, Stranded, Voda nad Vodama, Jesenji orkestar, i The Fischermen and The Christian Settlers. Zajedničko preslušavanje omiljenih muzičkih izvođača, kaže, stvorilo je određen osećaj scene među njima koji su se bavili muzikom, scene koja je bila „agens“, pokretačka sila za budućnost. Taj agens kod Peđe i dalje funkcioniše, i bez obzira na sve društvene, tehničke, kulturne, zdravstvene prepreke, on je jedan on onih koji je dosledno nastavio da prati svoje želje, svoje strasti i svoje srce. A to se jedino računa.

RockSvirke: Zašto si počeo da sviraš gitaru, zašto gitara, u kom periodu života, za čim si tada tragao?

Peđa: Nakon prepoznavanja sklonosti prema muzici tj. dominirajuće „muzičke inteligencije“, gitara je iz minimum dva razloga bila jedina opcija pošto a) od kad znam za sebe neka (gitara) je stajala nadohvat ruke, b) polovinom 80-tih sam postao svestan fenomena rok-benda, a gitaristi su mi delovali kao likovi koji nekako.. ne znam kojim trikovima, „rešavaju stvar“ u pesmama..Delovalo mi je da to rade i samim autfitom, odnošenjem prema instrumentu.

RockSvirke: Šta znači „rešiti stvar“ u pesmi, kako to doživljavaš?

Peđa: Šta znači „rešiti stvar“.. znači da sam u gitaristima u to vreme, rane tinejdž godine su u pitanju, prepoznavao likove koji u bendu rade nešto presudno.. Da li me je dizajn gitara kao takav posebno odradio, nisam siguran, u svakom slučaju se TO „nešto“ pratilo sa zvukom. I tad je otprilike krenulo traženje (tog nekog) zvuka, i potraga se odužila…

Predrag Peđa VernačkiRockSvirke: I,krenuo si da sviraš…? Pretpostavljam, zadovoljan i ispunjen?

Peđa: Da, a postoji ona stara priča, analiza to jest, o izdvajanju rok kulture u američkim školama polovinom 1950-tih gde bi se klinci većinom pozicionirali kao sportisti (face) ili muzičari okupljeni u nekakve bendove (malo manje face). Krajem osamdesetih je kod nas situacija bila slična, s dodatkom nadolazeće krize. Žalosno je to neko „zadovoljstvo“ bilo. Jedino što sam mogao da ukačim bila je frustracija; „pazi ga – ON će da svira“ slične prozivke.

RockSvirke: Kako si se osećao dok si gutao takve negativne prozivke?

Peđa: U vezi s tim prozivkama.. ukratko – potpuno su me ispromašivale, i ja sam nastavio da tripujem svoje. A u stvarnosti sam pravovremeno stigmatizovan, i tako pomalo odgurnut u stranu našao kanal putem kojeg sam se distancirao od blejališta poput školskih terena, fliperana i ostalih mesta na kojima se, ispostaviće se tek kasnije, regrutovao ološ.

RockSvirke: Kada si svirao na samom početku, da li si imao osećaj „To je to, to sam ja“?

Peđa: Da, jesam, jako. Čega god da se latiš s 12-13 godina, lupiće te jak osećaj identifikacije. Tako su i tzv. sportisti sebe verovatno projektovali kao uspešne fudbalere i slična sranja, dok je sa muzikom situacija oduvek bila malo zaguljenija. Opet, da sam preterano vežbao – nisam. Više sam se lomatao po sobi svirajući „air-guitar“ i tripujući bend, sebe u istom i na stejdžu, čitao o tome, čak pomalo i negovao stil muzičara. Sigurno da je inercija uradila svoje. U svakom slučaju, taj neki momenat me i dalje voza. I na tome sam zahvalan; što se nisam, šta znam.. uozbiljio i odjavio od te iskonske stvaralačke energije.

RockSvirke: Na koji način si se identifikovao sa voljenim i nevoljenim bendovima? Da li je to samo sviranje ili neka dublja energija?

Peđa: Već sam tokom rane mladosti počeo da ukrštam nespojive žanrove, i to se isplatilo. Tako sam od starta slušao sve što bi mi se zaista dopalo, bez straha da ću izneveriti žanr u kojem bi se u tom trenutku zatekao kao „deklarisan“. E, sad.. dok se slušanjem tzv. „tajnih omiljenih bendova“ postizao efekat totalne distance i zatvaranja u nešto što mi baš i nije bilo toliko jasno (ko ovo uopšte sluša, npr), ekipno konzumiranje favorita je pružalo privid nekakve „scene“, pogotovo među nama puštenima u tu priču bavljenja muzikom. Ta „scena“ je bila, sad to kontam, neverovatan agens.. alterizacije, da se izrazim.Nešto mnogo dubljle.

RockSvirke: Da li ti je i na koji način sviranje gitare pomoglo u svojim svakodnevnim bitkama, pitanjima, životnim događajima?

Peđa: Naravno. U daleko većoj meri nego što mi je odmoglo. Ne toliko u svakodnevici, koliko u nekim gotovo presudnim životnim situacijama i momentima. Ima dosta toga; od kanala komunikacije i susretanja nekih neverovatnih ljudi, načina da im se obratim i tome sl. preko čiste (i malo manje čiste) zabave, pa do kapiranja čitave filozofije prirode kroz muzičke parametre. Jedan prijatelj je rekao da mi je ta neka likovnost u svirci možda izraženija nego sama „muzika“. Isti čovek smatra da bolje sviram nego što govorim. Eto…

Predrag Peđa VernačkiRockSvirke: Da li si nailazio na obeshrabrenja i kako je to izgledalo?

Peđa: Nikada mi nije nedostajala podrška u smislu saradnika, ali su se obeshrabrenja nizala po pravilu. Skontaš u jednom trenutku da te je od samog starta pa do neke tridesete godine života ganjao efekat „zadnjeg voza“, kao da je u službenoj upotrebi starosna crta do koje se „smeš“ baviti određenim muzičkim tipom.. i baš u tom periodu se nakarikaju ostale dubioze: ono kad shvatiš da nešto NIJE skroz tvoja ideja, da nisi jedinstven, da nisi dovoljno ovo ili ono.. Dečije bolesti. Posle tridesete je lakše, i takva obeshrabrenja se potpuno prevaziđu.

RockSvirke: Koliko je važna podrška okoline- porodice, prijatelja, pa čak i nekog sistema na nivou države , i šta raditi ako se podrške nema dovoljno?

Peđa: Što se porodice tiče prvo što mi se javlja je „genetika“, pošto je i deda s ćaletove strane bio muzičar (hobista), a ćale, opet, u mlađim danima gitarista koji je u širokom potezu prešao na tamburašku muziku, iz ljubavi i profesionalno. Tako se nekakva gitara (bilo ih je više, mislim.. dok se određene nisam dohvatio) vukla po kući. Pokušavao bih da sviram, pa odustajao. OK, kasnije sam uz pomoć starijih ušao u fazon, ali me je smarala ta varijanta grupne nastave nedeljom u Tozinom KUD-u kod Pere Bahuna. Jedno vreme sam (čak!) vanredno pohađao nižu muzičku školu. Klasičnom gitarom sam se poslužio na tako čudan način, kao da sam znanje proneverio i pomalo se „ogrebao za tehniku“. Što se faktičke podrške tiče, svakako da je porodica prepoznala/podržala moju odlučnost, s dodatkom konstantne kritike.. kritike – zbog pomenute inertnosti, dijagonalnog kapiranja svega, pa i „toga što, zaboga, toliko voliš a baš se nešto i nisi pretrgo“.
A što se prijatelja tiče, to su mahom nekakvi muzičari, ili bar s muzikom u tesnoj vezi ekipa, određeni istom, kao pripadnici žanrovskih kultura ili odlični poznavaoci. U takvom je društvu (društvu-ekipi) lako provoditi dane, bacati nove ideje i igrati se muzičkim nasleđem. E, sad.. na nivou generacije i šire, odokativno se izdvajamo mi muzičari iz te neke alternativne priče, kao mala manjina. A o većini govoreći, stižemo do onoga što ta većina predstavlja: društvo-sistem, ovo gde tavorimo, i o čemu mi se ne isplati da pričam.

RockSvirke: Opiši svoja osećanja dok sviraš?

Peđa: Pitanje nije jednostavno, ako ni zbog čeg drugog onda zbog gužve od odgovora koja bi nastala ako bi pokušao da dočaram zbrku koja prati gotovo svaki poduhvat (svirku, snimanje…) Verovatno bi moglo da se predstavi tabelarno. Kontam da je normalno reći da se uz instrument, nevezano za situaciju, osećam stabilnije, da ne kažem „kompletnije“ ili da odem u krajnost pa krenem o tome kako mi je gitara nekakav nedajbože „logičan produžetak“.

RockSvirke: Okej, a kako se osećaš dok sviraš ono što voliš?

Peđa: A, pa to je naprosto super; preporučena doza „psihologije postizanja uspeha“. Ne u smislu ostvarenosti benda, ili sebe kao muzičara, nego uspešno obavljenog ..čegaveć. Same ideje. OK, sve je do posvećenja, a ja se u taj film s lakoćom ubacujem. Baš na tom mikro-planu, i na emocionalnom. Bez obzira na poreklo ideje, njena me realizacija do samog kraja (svirke, snimanja) drži naelektrisanim, i tu se po pravilu sudaraju oprečne emocije i stanja u rasponu „od-do“. Neverovatno.

RockSvirke: Ti sviraš u nekoliko bendova, neki od njih postoje, neki više ne. Šta se tu dešava?

Peđa: Gotovo da nije ni bitno koji od tih bendova danas „postoji“. Oduvek smo, neki od nas, gajili preterano poštovanje prema onim „poslatim u svemir idejama“, pa je tako i sa minulim projektima, što da ne. Na kraju krajeva – snimaka je ostalo koliko hoćeš. U tom smislu, svaki se trud isplati(o) na tom polju. sve i da više ništa od toga ne može da se čuje, takvi momenti su nekima od nas dodatno odredili unutrašnje funkcionisanje i proširili registar (da ne kažem ‘vidike’). Što se različitih muzičkih postava tiče, izuzetno mi olakšava situaciju činjenica da su u pitanju i različiti pristupi, što opet, naravno, ne zavisi samo od mene.

RockSvirke: Reci mi nešto o sopstvenoj autorskoj muzici.

Peđa: Evo ovako.. dok se nisam obreo u novosadskom Improstoru – krugu ljudi koje voza taj neki drugačiji izraz – solo nisam ništa ni pokušavao da radim. Čista eksperimentalna radoznalost me odvukla u tom smeru, dosta toga sam uradio kod kuće i to je većinom ostalo na kompu . To „eksperimentalno“ se zapravo najviše odnosi na neobavezna traganja i igrarije gde bih umesto „pravih“ instrumenata koristio sve što mi padne pod ruku i što se može ozvučiti; bolje da ne nabrajam.
Pionirski pokušaj komponovanja filmske muzike se dogodio preko prijatelja, i tu su se donekle isplatili neki od kućnih radova, tj. isplatio se taj sistem rada. Dosta je to stihijski sve išlo, ali smo kao ekipa poentirali. U pitanju je film o NS beskućnicima, „Nesvrstani“ se zove. Što se predstave „Srećni dani“ tiče, ne znam kako da ti ukratko dočaram. prvo se godinama cimaš preko raznih veza i vezica da upadneš u tu priču (muzike za teatar), i potpuno te nespremnog zatrefi ponuda da radiš – u saradnji sa savezom slepih. B. Brankov, koja je u toj priči na sebe preuzela režiju, je par meseci pre nego što ću ući u projekat radila sa slepim/slabovidim glumcima, i odjednom se pojavljujem ja sa nekim psychodelic i post-rock temama kao podrška Beketovom tekstu i reproduktoru (to su one knjige za slepe, retro tj. kasetofonski model je bio u igri; određene sekvence bi „odrađivao“ reproduktor, ali na plejbek.. sa usnimkom glasova i muzikom u pozadini). Faktički sam bio DJ, aktivna rola među saradnicima ne-muzičarima, pomalo zaštićen, i bezbedan u audio-sektoru. Ovo poslednje je u čistom kontrastu sa bendovskim radom. Posle toga sam odradio još jednu muziku za dokumentarac, „Banatski trougao“ u režiji Daniela Toadera. Mislim da je film osvojio drugo mesto u Sloveniji. Sve je to lepo, s tim što ne vidim neku naročitu perspektivu.. .a voleo bih da je ima.

RockSvirke: Opiši iskustvo tokom jednog po tebi kvalitetnog i inspirišućeg nastupa.

Peđa: Nekako je organizaciona kultura samog mesta događanja svirke presudna, ako je uopšte ima. Mesta svakako mora biti, i kolkogod da je samoorganizovana varijanta u pitanju ili je neka klubčina ili veliki stejdž, bend bi morao biti dovoljno integrisan pošto je u rukama „ostalih“ – tehničara, tonaca, vlasnika, publike.. I baš s tim u vezi, nažalost, gotovo da mogu na prste da nabrojim zaista kvalitetne nastupe. najčešće su se takvi momenti događali sa Till-om, bendom s kojim sam stekao najviše pro iskustva. Primera radi: 2008-me smo radili mini turneju u Portugaliji, i prva svirka se zatrefila u jednom seocetu na obali okeana, u retro klubu sa pogledom na otvoreno more, puno soli u vazduhu, i raspamećenih stotinak ljudi u publici od kojih smo par njih upoznali prethodnog dana. Tako izgleda kad se stvari nameste i udese. Baš ČISTO iskustvo, nikakav trip neke preterane „odskočne daske“.. jednostavno smo oduvali (o istom trošku poslali u svemir) a feedback je bio najiskreniji mogući. Ono kad se nečeg vrlo rado sećaš.

RockSvirke: Da li si nekada hteo da odustaneš i opiši ta osećanja? Šta te demotiviše u muzičkom životu?

Peđa: Naravno. Jednom godišnje, u proseku. A toliko je sve to skromno ispalo da zapravo ne znam od čega bi tačno odustajao. Vremenom (jedva da) počneš da kontaš kako je sva ta bendovska zajebancija ničim posebno izazvano nit opravdano prolongirano cimanje bez perspektive. Onog momenta kad mi uleti siguran posao, javlja mi se u poslednje vreme, skoro sve to u vezi s bendovima biće stavljeno u stranu, pa kako se šta bez mene bude odvijalo videću, ali naravno nije da me ne zanima kako će ispasti.
Šta me demotiviše? Ono kad ti se jedna od najbližih kulturnih potreba, da se muzički izraziš, prati sa poluprofesionalnim težnjama i ambicijama, i ceo svet i energija ti se spucaju u ideju koja se ili naprosto ne dogodi (ne izađe) kako si zamislio, ili se nedovršena „postvari“ i vuče ti se ko nekakav tumor, nemam pojma.. .ružan osećaj. A tu su i standardno ograničena sredstva, „procep“ nalik adolescentskoj krizi kroz koju je rani rokenrol prolazio, ali se izvukao i danas je tu gde jeste. Dobro, ovde „kod nas“ je situacija najblaže rečeno komplikovana. Paradoksalno – naših bendova je sve više, ali većinom nisu bogznašta. Jeste se „svet smanjio“, informacioni mediji rade posao i žanrovske scene i tržišta su širom sveta ispovezivani do te mere da se stvorio utisak kako je ipak sve OK. E, sad.. to što mi ne pripadamo nekom određenom žanrovskom tržistu ili sceni, verovatno smo sami krivi. U svakom slučaju ostaje utešna nagrada, ona alterska ideja o nepopularnosti koja garantuje autentičnost. Presmešno %)

RockSvirke: Koje su prepreke muzičkom radu u ovom gradu? Šta nedostaje?

Peđa: Pa, ne znam. Kao da nedostaje čitav grad. Do pre šest-sedam godina su na lokalnom nivou postojali bar ostaci institucija, naznake samorazumevanja i obrazaca te neke naše muzičke kulture. O obrascu je reč, ne o konkretnim klubovima ili o poduhvatima pojedinaca među kojima su neki jako rispekt. To o institucijama se odnosi na određenu ekipu koja je prestavljala jaku društvenu struju koja je još tada bila u nestajanju.. ili su se muzičari surovo pregrupisali po nekim drugim „ekstramuzičkim“ osnovama, neki pojedinci prestali da se uopšte bave bilo s čim što ima veze sa lokalnom scenom, muzikom uopšte.

RockSvirke: Šta je za tebe najveći podstrek u životu?

Peđa: Nisam siguran. Kao, nešto sam isprojektovao i ka tome nečemu se krećem, jako sporo i po strani,ne kontajući dal su to uopšte realni ciljevi, ali svakako je zabavno. A zabava jeste jedna od funkcija muzike, piše u udžbenicima.. dok mene više loži njen „medicinski“ aspekt, da ne kažem šamanski. Lična satisfakcija često dolazi na mikro-planu: promeniti štim, uzeti u ruke neki drugi instrument, audio-snimač kojim Bora Prodanović i ja (Magnetic Poetry) radimo terenske snimke mašina, prirode i uređaja, i potpuno smo prolupali od audiofoničnosti sveta oko nas. Krećemo se dijagonalno, izneverili smo „matični žanr“ (ono što smo počeli i što radimo sa Emanuilom) i super se osećamo tamo gde smo sada..

(Visited 67 times, 1 visits today)