Peter Gabriel – Scratch My Back


Bivši progresivac, danas opčinjen World muzikom i istaknuti humanitarac, obrađuje savremenike i moderne umetnike pre nego što mu svi oni kasnije u godini vrate uslugu.

I letimičan pogled na solo karijeru Petera Gabriela u prethodnih 20-ak godina dovoljan je da se ustanovi kako ga pop svet ne zanima previše. Znaci letargije na ovom polju mogu se pratiti sve do izdanja koje ga je komercijalno afirmisalo, ploče So (1986). Iako je nakon toga Gabriel bljesnuo u nekoliko navrata, od kojih je najistaknutiji soundtrack za Scorceseovo Poslednje Hristovo iskušenje, evidentno je njegovo povlačenje iz sveta šoubiznisa i javnosti uopšte, i sve veće fokusiranje na promovisanje muzike nerazvijenih zemalja i humanitarni rad.

Zbog svega toga je čak i album obrada nakon 8 godina studijske apstinencije alarm magnitude 9 za fanove željne Gabrielovog stvaralaštva, ali i širu populaciju, budući da današnji 60-ogodišnjak nikada nije ni bio obična pop ikona i da se od njegovih interpretacija sigurno nije moglo očekivati rutinsko odrađivanje posla ili nemaštovito prepevavanje.

Uistinu, prisutne verzije su bliže Gabrielovom autorskom radu nego originalima, i u tom pogledu se može konstantovati da je bivši finansijer laburista ispunio glavnu svrhu obrada, prezentujući ih u mračnijem tonu i uz upotrebu simfonijskog orkestra umesto gitara i bubnjeva, što mu je omogućilo da se skoncentriše na vokalnu predstavu.

Upravo Peterovo teatralno pevanje stvara glavnu razliku i čini neke od pesama gotovo neprepoznatljivim. Fanki mistika Listening Winds Talking Headsa dobija moćnu kinematičnu dimenziju, dok je Boy In The Bubble Paula Simona od ritmične afro-pop pesmice pretvoren u tužnu, na trenutke bolnu uspavanku.

Gabriel se daleko bolje snalazi dok obrađuje savremenike; čak i ultra eksploatisana Bowiejeva himna Heroes, uprkos činjenici da ne unosi prevelike novine, zadržava Peterov prepoznatljiv hipnotišući šarm. S druge strane, Mirrorball s renomiranog pretprošlogodišnjeg izdanja The Seldom Seen Kid sastava Elbow, najspretnijih tumača njegovog zaleđa još od vremena Genesisa, zvuči začuđujuće beživotno, iako je pretrpana orkestracijama. Flume Bona Ivera i pored divnog glasa deluje previše kitnjasto u odnosu na ogoljeni original, a My Body Is Cage od Arcade Fire nepotrebnim produženjem dobija prog etiketu u negativnom smislu (čitaj: zaluđivanje).

{youtube}dwbTWgkfbNs{/youtube}

Najveći promašaj, ipak, predstavlja neshvatljivo izabran i očajno odrađen redizajn Radioheadovog klasika Street Spirit, kome se ne može prigovoriti da nije drugačiji, ali koji je jednostavno do te mere dosadan da bi uz njega i loš meč u karlingu izgledao atraktivno.

Tu se dolazi do glavnog problema ove ploče, a on leži u njenoj (be)smislenosti i (ne)delotvornosti. Ako je nakon tolike pauze zbirka obrada, koja u dobrom delu zvuči jedva korektno (s nesumnjivo ingenioznim, ali i izuzetno monotonim momentima), najbolje s čim je proslavljeni muzičar mogao da izađe u javnost, onda se postavlja zdravorazumsko pitanje da li je za njega uopšte bilo neophodno da gubi dragoceno vreme na ovakav način, umesto da popularizuje scene, recimo, Ekvatorijalne Gvineje ili Vanuatua.

Drugi deo zamišljene dvosmerne saradnje bi pod nazivom I’ll Scratch Yours trebalo da se pojavi u toku godine i nakon Peterove kontroverzne uvertire biće svakako zanimljivo čuti koliko će ovde obrađeni muzičari biti velikodušni i na koji će mu način uzvratiti uslugu. Pre svih Thom Yorke.

(Visited 22 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone