Pesnik brutalne i nežne iskrenosti


„Sin sam jevrejskog emigranta koji je u Montrealu držao prodavnicu sukna, materijala i muške odeće…“, rekao je u razgovoru za „Blic“ Lenard Koen, nameštajući rukom kragnu sitno karirane košulje…

Jedan od najuticajnijih umetnika današnjice izgleda, uprkos godinama (ima ih 75), pa skoro bolje nego ikad: vitalno, vibrantno, moderno, sa crnim šeširom na glavi, raspoložen za razgovor, i za koncert koji će večeras (21), prvi put pred beogradskom publikom, održati u „Beogradskoj areni“, a u okviru velike svetske turneje, započete u maju prošle godine.
„A rođen sam između dva svetska rata, Prvog i Drugog „, kaže uz osmeh ovaj istinski rokenrol poeta ogoljene lirike, čija su remek-dela od pesama prepuna opskurnih likova, grotesknih figura, nerazjašnjenih interpersonalnih relacija i lamentiranja nad ljubavnim razočaranjima…
Lenard Koen je kanadska nacionalna veličina, pesnik čija se dela izučavaju u školskim udžbenicima. Dobitnik je svih relevantnih svetskih muzičkih nagrada i odlikovanja. Autor je impozantnog broja knjiga poezije. Snimio je neke od najuticajnijih albuma svih vremena. Koenove pesme su, zapravo, zvučno oblikovane poeme, gde muzička misao susreće poetsku u autorskim kompozicijama zadivljujuće lepote. O tome u kojoj meri su njegovi stihovi i dan-danas idealistički, umetnik kaže:
„Veoma. Moji stihovi su prepuni ideala i neprevaziđenog sanjalačkog pogleda na svet. Ja sam pesnik, pa onda sve ostalo. Moj muzički izraz je nastavak moje poetske niti, personifikovane kroz poeziju koju sam revnosno pisao i objavljivao, mnogo pre nego što sam i pomislio da ću se baviti i muzikom.“

Nije li vaše poetsko sagledavanje sveta – pesimističko?

– Jeste. Ali kada imate prevelika očekivanja, dešava se da se razočarate u ljude, u život… Sudbonosne trenutke transponovao sam u stihove; način da fragmenti života prelete u umetničku stvarnost i postanu – večne vrednosti.

Po preovlađujućem melanholičnom tonu vašeg basa/baritona stiče se utisak da ste dosta patili u životu. Da li u tome ima istine ili nas poetski utisak vešto zavarava?

– Patio sam emotivno i nisam se stideo da se i kroz stihove, da tako kažem, ogolim, do same suštine duše. Nekad su ljudi zaprepašćeni brutalnom iskrenošću mojih pesama – ljubavnim ispovestima, seksualnim konotacijama, sentimentalizovanom lirikom…

Jeste li vi paradigma subverzivnog folk-roka?
– Da, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da se još od šezdesetih godina prošlog veka nisam uklapao u masovne muzičke tokove. Naravno, nisam jedini na svetu; oduvek je bilo snažnih folk-rok individua, kao što su Nil Jang, Bob Dilan, Džoni Mičel, Tim Bakli…

Da li je mit da vam je Bob Dilan čak svojevremeno pevao prateće vokale?

– Verovali ili ne – istina je. Učinio je to na studijskom albumu „Death of a Ladies’ Man“, objavljenom 1977. godine. Bila je to još jedna u nizu beskompromisnih ideja čuvenog i kontroverznog Fila Spektora koji je producirao taj album. Stalno smo se svađali i Fil je na kraju isterao svoje: sve kompozicije, aranžmani, produkcija i orkestracija bili su urađeni po njegovim zamislima. A Bob Dilan i bitnički pesnik Alen Ginzberg su mi u par navrata pevali prateće vokale. I to je bila Filova ideja.

Vaše najpoznatije pesme „Dance Me to the End of Love“, „Bird on the Wire“, „Hallelujah“ – bezbroj puta su reinterpretirane. Čije su vam obrade najimpresivnije?
– Posebno mi se dopada kako moje pesme zvuče u verzijama muzičara kao što su Sendi Deni, Džoni Keš, Vili Nelson, Džon Kejl, „The Neville Brothers“, Rita Kulidž, Džo Koker, Madlen Pejro…, a ponajviše pesma „Hallelujah“ u obradi, šta mislite čijoj?!

Džefa Baklija, nema sumnje! Da li je „Hallejujah“ vaša najuspešnija i najčešće obrađivana pesma?
– Definitivno, a nedavno su mi to i dokumentovano potvrdili iz diskografske kuće: da „Hallelujah“ u obradama raznih izvođača dostiže milionske tiraže. A to je intimna i delikatna pesma; dok sam je smišljao držeći akustičnu gitaru nisam ni sanjao da će postići takav komercijalni uspeh. Tadašnji agenti iz „Columbia Recordsa“ sugerisali su mi da upravo tu pesmu uklonim sa albuma jer je, po njihovom predviđanju, bila isuviše umetnički i elitistički komponovana. I rekli su mi da je osuđena na neuspeh. Sva sreća, pogrešili su. I to, kao što vidimo, prilično.

Autor: Dubravka Ristić

Izvor:

Blic Online

(Visited 25 times, 1 visits today)