No Age – Everything in Between


No Age - Everything in betweenNo Age su najistaknutiji bend sa scene koja je bazirana oko losanđeleskog kluba The Smell. Pored njih, ističu se još Abe Vigoda, Mika Miko i drugi. Pomenuti klub nema starosnu granicu potrebnu za ulazak i ne služi alkoholna pića, i vremenom je u njemu nastala nova scena koja uključuje bendove i publiku.

Za mnoge od tih bendova, napredak u muzici leži u kombinovanju pank energije i eksperimentalnog pristupa kako u stilu tako i u izvođenju muzike. Shoegaze, noise, post-punk, pa sve do popa, elektro i latino muzike predstavljaju odrednice kojima se opisuje širok muzički spektar ovih bendova. No, ipak u centru svega toga su glasna gitara i različiti načini njenog (mal)tretiranja koja predstavlja ljude sa scene kao unuke Sonic Youth.

No Age - Everything in betweenPoput svojih komšija Abe Vigoda, dvojac No Age prave neku vrstu prekretnice sa novim, trećim poredu, albumom Everything in Between. Dok je kod Abe Vigoda došlo do pomeranja od vrlo unikatnog spoja noisea, panka i latino uticaja, ka gothic i synth-pop vodama, kod No Age je reč o suptilnijoj promeni u razmeri istih sastojaka od kojih je njihova muzika i ranije bila sačinjena.

I ranije su No Age sadržali dovoljno melodija da bi se nazirao pop potencijal pesama, ali nikada produkcijski i aranžerski nije bilo dovoljno prostora da one dođu do izražaja, što je upravo ono što se dešava na albumu Everything in Between. Nema više ni lo-fi ugođaja ranijih izdanja, niti viška decibela kao na prošlom albumu Nouns. no što je ostalo isto su same pesme koje variraju od konciznih trominutnih komada do instrumentala kojima kratka minutaža i nedostatak fokusa ne dozvoljava da se razmahnu u nešto veće.

Ispeglanija produkcija, bolje kontrolisana buka, doprinosi da isplivaju do sada ne tako očigledni uticaji. Naime, dugo nije bilo benda koji na taj način spaja pop senzibilitet i muzičku radikalnost oličenu u sklonosti ka buci i nekonvencionalnom pristupu pesmi. Srećan spoj inventivnosti i emocionalnosti čini da No Age danas zvuče kao verzija benda Hüsker Dü za nove generacije. Ili My Bloody Valentine čiji se uticaj takođe nazire na ovom albumu.

No Age konačno i po prvi put ovde upotrebljavaju sempler u funkciji postizanja strukture pesme, a ne njenog razbijanja i to doprinosi pop ugođaju. Dovoljno je čuti prve dve stvari da bi se osetila znatna razlika u odnosu na rane radove. Jedna od njih, Glitter, podseća govoto na zvuk New Order. U drugim pesmama gde noise gitare više vode reč, opet, podseća na Wire koji je takođe nekada umeo da napravi dobar spoj inovacije i pop doživljaja.

No, ima i pesama gde No Age pokazuju da nisu zaboravili frenetičnost starijih izdanja. Nekoliko instrumentala su takođe tu, i ovaj put oni zvuče dosta uređenije i manje rasplinuto, gotovo tehnički besprekorno poput Trans Am. Jedini problem je promena tempa i energije koja postoji između bržih pankerskijih stvari i instrumentala. Na kraju albuma, nakon nekoliko takvih neskladnih prelaza, celina albuma se pomalo gubi, usled takve drastične promene u zvuku. Što bi bila jedina mana albuma.

{youtube}Bh7_SolIcIY{/youtube}

Sa ovim albumom, koji vrvi od uticaja i muzičkih referenci, No Age su pokazali da mogu, citirajući uzore, da dođu do nečeg svežeg i animirajućeg. To novo na žalost nema isti stepen originalnosti kao pomenuti uzori, ali predstavlja stepenicu bliže ka istraživanju sopstvenih potencijala narednih albuma benda. U svakom slučaju, ovo je već može se reći jedan od albuma koji će obeležiti ovu godinu.

Autor: Miloš Trifunović

(Visited 23 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone