Nišvil 2019 – četvrt veka džeza


Foto: Danko Strahinić

Vikend u Nišu je bio vreo. Meteorološke prilike su vazda bile nemilosrdne prema ovom kraju zemlje. Na to se žalio i Bob Geldof, tražeći crni čaj da se osveži. Vrelo je bilo u celzijusima i godinama. Prve brojke su bile 37, a druge, one koje se odnose na godine 25. Četvrt veka Nišvila, odličan povod za muzičku vrelinu.

Ovaj 25. jubilarni Nišvil je trajao 10 dana, od toga su bila 4 sa glavnim programom i velikim muzičkim zvezdama. Mesto svima poznato, Niška tvrđava koja je već četvrt veka bastion džeza u Srbiji, a džez se nije svirao samo unutar zidina već i na trgu i ulicama, a svoje znanje su pokazali i mladi.

Kao i uvek, i ovaj Nišvil je bio prvenstveno džez, a zatim i fuzija različitih podžanrova džeza i različitih žanrova kao što su fank, rok, pop, rege.

Prvi utisak festivalskog džezerskog vikenda ostavila je litvanska pevačica Daiva Starinskaite sa grupom Alchemy of 11. Ona je vešto spojila i ukomponovala džez, moderan r’n’b i rep. Povodom spajanja repa i džeza su podeljena mišljenja, ali je ova pevačica pokazala time svoju svestranost.

Internacionalni trio oličen u Ferenc Nemeth Freedom Trio koji čine odlični muzičari Ferenc Nemeth za bubnjevima, Gilad Hekselman za gitarom i Chris Potter za saksafonom predstavio je malo čudniju koncepciju koja opet spaja free jazz i moderne tokove u kome je Nemeth-ov vokal provučen kroz procesore i zvuči kao dodatni instrument. Možda se od ovog sastava očekivala klasičnija izvedba ali se na ovoj svirci moglo videti umeće pojedinca, što je naročito bilo vidljivo u kompoziciji koja se sastojala samo od sviranja bubnjeva.

Na svakom izdanju Nišvila redovno je prisutan i jak i definisan gruv, a ovoga puta je to bila grupa legendarnog bubnjara, pevača i perkusioniste Džamala Tomasa – Jamal Thomas Band. Sa izgledom pravih zvezda izašli su na binu i započeli svoje fank putovanje. Ovoga puta je Tomas svirao timbale i pevao zajedno sa harizmatičnom koleginicom Mayom Lisom. Uz odličnu interakciju sa publikom menjali su tempo, od brzog i zapaljivog do sporijeg, sentimentalnog, a podsetili su se i rada grupe S.O.S. Ovaj koncert je bio žanrovska kulminacija i lepo osveženje.

Nemamo često priliku da uživo slušamo afričku muziku, naročito bend koji svira afričku muziku na način kako to radi najmlađi sin Fela KutijaŠon Kuti (Seun Kuti). Grupa se zove Egypt 80, koju je nekada predvodio upravo Fela Kuti. Ako bi se slikovito opisivala muzika, bila je to brza vožnja kroz Afriku, od zelenila i jezera na jugu do pustinjskih prostranstava na severu. Muzičara je bilo mnogo, pored duvačke sekcije, bili su naravno perkusionisti, gitaristi, dve plesačice koje su predstavljale afrički folklor, bubnjar i Kuti koji je pevao, svirao saksafon i klavijaturu. Furiozno, brzo, energično i zarazno uz česte poruke o ravnopravnosti, slobodi i protiv rasizma. Muzika je bila repetitivna, pesme su bile duge ali je plenila neverovatna energija i istrajnost u sviranju.

Odličnne koncerte za džez sladokusce održali su Acoustic Version iz Bugarske i Ratko Zjača Nocturnal Four koji je još jedan internacionalni sastav predvođen gitaristom iz Hrvatske Ratkom Zjačom. Ovo su bili klasični džez koncerti uz vidljivi pečat originalnosti svake pomenute grupe.

Najveće ime ovogodišnjeg festivala i jedno od krupnih imena bubnja je svakako bubnjar Piter Erskin (Peter Erskine). Najpoznatiji je po sviranju u velikom i čuvenom Weather Report-u, a svirao je i sa mnogim poznatim muzičarima, jednom rečju, čovek iz vrha muzike. Nastupio je u sastavu sa Johanesom Vajdenmilerom (Johaness Weidenmuller) za kontrabasom, Krisom Poterom (Chris Potter) za saksafonom i pijanistom Kenijem Vernerom (Kenny Werner). Još jedan koncert koji nas je vratio u vreme kada je džez bila najpopularnija muzika i koji nas je mislima smestio u njujorške ili čikaške džez barove oko ponoći. Vrhunac džeza i muziciranja. Svi muzičari u publici a naročito bubnjari su mogli da vide i da nauče mnogo, pre svega dinamiku i izražajnost prilikom sviranja bubnjeva i oblikovanje melodije na bubnjevima i sofisticirani rad nogu na pedalama. Doza vrhunskog džeza je trajala oko 50 minuta, ali dovoljna da se pamti ceo život.

Pominjan na početku ovog teksta, kao još jedna zvezda vrele nedeljne večeri, bio je Bob Geldof sa svojom grupom. O njemu i njegovom radu je sve rečeno osamdesetih godina prošlog veka a sve oličeno u grupi The Boomtown Rats i ogromnim koncertima Live Aid. Otvorio je koncert sa irskim zvukom uz akustičnu gitaru i harmoniku, a kako je koncert odmicao, energija je rasla i sve se pretvorilo u rok spektakl. Prisetio se koncerta u Beogradu sa Rats-ima 1979. godine i odsvirao „When The Night Comes“, „Banana Republic“, „I Don’t Like Mondays“ i „Rat Trap“. U prostoru predviđenom za publiku, bila je prava gužva, a većina njih je pevala i plesala. Koncert je bio spektakularan i punokrvan uz odličnu interakciju sa publikom i uz neizbežno „Ovde je tako prokleto vruće!“ koje je Geldof rekao iskazujući simpatije prema Nišu. Spektakularnost ovog koncerta je podsećala na scene i koncerte iz osamdamdesetih i još jednom smo se uverili da su koncertni događaji britanska specijalnost. Neuobičajeno za festivalske koncerte su izlasci na bis a Geldof i ekipa su čak dva puta izašli na bis ne mareći za satnicu već za celokupnu atmosferu.

Čast da zatvori 25. Nišvil imao je stari znanac festivala Vlatko Stefanovski koji je ovoga puta imao veoma mladu postavu u triju, a to je njegov sin Jan Stefanovski za bubnjevima i odlični Ivan Kukić za bas gitarom. Već oproban recept fuzije roka, etna, bluza uz najveće hitove grupe Leb i Sol.

U poslednjih 5 godina, ovogodišnji Nišvil je sigurno bio najposećeniji, a ako se vratimo na brojke to bi bila kombinacija od 37 (stepeni), 25 (godina), nekoliko hiljada (ljudi), beskonačno mnogo (muzike), beskonačno (emocija) i trajno (sećanje).

(Visited 51 times, 1 visits today)