Multietnička Atrakcija


„Idemo u Holivud da sviramo jazz“, peva Osman Ahmed u pesmi Džek pot u Las Vegasu na debitantskom albumu beogradskog dua.

Pritom, to „jazz“ on izgovara onako po ’merički, mekano, kako to radi Duško Gojković. Slušajući ovaj album, a sećajući se njihovog nastupa kao neke vrste laundž benda na FENODOM-u, shvatio sam da su oni upravo to – holivudski jazz bend. Iz Srbije.

Dakle, momci su duhoviti i to je jasno svakome ko ih je ikad gledao uživo. Za one koji nisu, to izgleda otprilike ovako: bubnjar i pevač Osman Ahmed udara onim palicama kao sumanut i uzvikuje imena Michaela Jacksona i Demi Moore, dok basista Demir Ahmetović staloženo prebira po žicama. Bubanj zna i da ’iskoči iz zgloba’ i krene malo da vrluda okolo, baš kao i atmosfera događaja, ali sve ipak nekako ostaje u granicama polusvesne kontrole.

Zato imate utisak da je sve ipak pažljivo isplanirano i unapred osmišljeno, ma koliko neverovatno delovalo da neko može imati takav plan.

Dobro, možda je „plan“ prejaka reč. Pre će biti da Atrakcija pušta da iz njih izađe sve ono što imaju da kažu u tom trenutku, ma koliko animalno to nekome moglo delovati. Sve u svemu, taj princip vrlo dobro funkcioniše, jer se uglavnom uspešno klone potencijalnih zamki koje nameće princip da se po svaku cenu izbegne bilo kakva „ambicija“ i „pretenzija“.

Drugim rečima, njima zdravih ambcija i pretenzija ne fali (da ne kažem ne hvali!), što se lepo vidi u pesmi Disko gaj. Reč je o dramatičnoj tinejdž ispovesti koju ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep, i u kojoj ne znaš ko je tu muško, ko žensko, i šta dođavola uopšte hoće, ali ti je vrlo jasno da je priča stoprocentno istinita i da ide pravo iz stomaka. Tu Atrakcija hoda na samoj granici banalizovanja trauma, ali valjda klovnovi poput Osmana Ahmeda (koji u slobodno vreme radi kao lekar-klovn) i ne mogu drugačije. Otud i onaj pakleni Ahmedov smeh, koji kao da dolazi iz usta Džokera Heatha Ledgera…

Negde sam našao da se strah od klovnova zove kulrofobija. Ako pesme poput Disko gaja od vas ne naprave kulrofobičara, onda ništa neće.

{youtube}RKHJ0NUlVAw{/youtube}

Pre nego što odem predaleko u učitavanju novih smislova u muziku Multietničke Atrakcije, evo malog osvrta na pesmu Jan Pavijan. Zašto neko misli da je spominjanje reči kao što su „pišanje“, „sranje“ i „jebanje“ samo po sebi smešno? Taj doviđenja-meni-se-kenja humor goli je višak, baš kao i izvlačenje tog prokletog babuna na omot albuma.

Srećom, ostatak funkcioniše po istom principu po kojem je ovaj, inače superzabavni bend ukrao šou izvikanijim kolegama s beogradske scene. Ako vam baš ništa nije po volji, ako vam je angažovanost Stuttgart Online-a naporna, ŽeneKese neduhovite, a energičnost Repetitora odveć dizajnirana… Pokušajte sa Multietničkom Atrakcijom. Oni bi mogli da budu vaš omiljeni mladi bend.

Kratke, duhovite i pomalo uznemirujuće pesme u slavu seksualnih neuroza, velikih zlih gradova, Las Vegasa i teškog rock’n’rolla, to je Multietnička Atrakcija. U epizodi: Sideshow Mel pobeđuje Krustyja.

Audio:

(Visited 39 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone