Mother’s Cake – furiozna kombinacija psihodelije i prog roka


Mother’s Cake je austrijski psihodelični/prog rok bend osnovan 2008. godine u malom mestu u tirolskim Alpima. Iza sebe imaju tri studijska izdanja, a upravo aktuelni „No Rhyme No Reason“ povod je promotivne turneje po Evropi u okviru koje će 10. aprila posetiti i Beograd.

Pre nastupa ovog trija u prostorijama Atom Akademije, gitarista benda Iv Krizmer (Yves Krismer) razgovarao je sa nama o počecima grupe, nastupima sa rokenrol velikanima, novom albumu i predstojećem beogradskom koncertu.

RS:Šta biste rekli da je ostavilo najveći uticaj na vas da uopšte počnete da svirate muziku koja je kombinacija psihodeličnog i prog roka?

Iv: Ne postoji nešto kao „najveći uticaj“, više je to skup stvari koje pokupiš na svom muzičkom putu. Kada sam imao 12 ili 13 godina bio sam u potpunosti zaluđen Hendriksom, takve stvari ne mogu da izbiju iz vašeg sistema i što duže svirate, više se upoznajete sa mnoštvom različitih stilova. Nedavno sam džemovao sa momkom koji sluša Đanga Rajnharda (Django Reinhardt), ostao sam zapanjen.

RS: Kakva sećanja imate kada su u pitanju sami počeci vaše karijere, u malom podrumu?

Iv: Sećam se veoma dugih proba i mnogo piva, i naravno, malenog, prljavog podruma. Uzgred budi rečeno, i dalje vežbamo u tom podrumu.

RS: Svirali ste kao predgrupa svetski priznatim bendovima kao što su Deftones, Omar Rodriguez Group, Wolfmother. Možete li nam reći vaše utiske o tome?

Iv: Uvek je čast deliti binu sa takvim legendama i nakon određenog vremena shvatite da su oni normalni ljudi… baš kao ti i ja. To me svaki put zaprepasti. Ali, ne bi bilo pošteno da sada otkrivam neke priče (smeh).

RS: Takođe, nastupali ste i sa AC/DC. Kakve su vaše impresije prilikom sviranja sa jednim od najznačajnih bendova u istoriji muzike?

Iv: Što se tog iskustva tiče, ono se odnosi isključivo na publiku i to je bilo izvanredno. Nikada nismo upoznali članove benda, bili su nam nepristupačni. Ali, i stajanje pored bine dok su AC/DC svirali bilo je sjajno – dimenzije su ogromne, u svakom aspektu.

RS: Prošle godine objavili ste treće studijski album „No Rhyme No Reason“. Po čemu se ova ploča razlikuje od prethodnih izdanja?

Iv: Nakon svih ovih godina menjate se kao osoba, takođe i vaša muzika. Meni je muzika poput ogledala, odražava vaša osećanja kroz određene periode. Na primer, dok smo radili „Love the Filth“, naš drugi album, baš smo se vratili sa duge turneje sa bendom Anathema i Glenom Hjuzom (Glen Hughes) i shvatili smo koliko isrpljujuće može da bude voditi takav način života. Takođe, uvideo sam da nije uopšte lako biti konstantno na turneji i istovremeno raditi na novom albumu. Životi svakog od nas su se drastično izmenili i mislim da se to čuje na ploči. Za „No Rhyme No Reason“ imali smo drugačiji pristup i mnogo više vremena za pisanje. Zaista smo pokušali da se koncentrišemo samo na pesme i pojednostavimo stvari.

RS: Kako ste došli do naziva „No Rhyme No Reason“? Krije li se neko dublje značenje iza toga?

Iv: Na veoma bizaran način, ima duboko značenje (smeh)…jer reflektuje ono kako danas prilazimo stvarima. Vrlo smo intuitivni, sve se dešava u datom trenutku i nema tendenciju dubljeg značenja. U pitanju je samo zamrznuti deo nekog momenta… ali, ne uzimaj ovaj odgovor previše ozbiljno (smeh).

RS: Možete li nam reći nešto više o vašem procesu rada? Ko je glavni u studiju? Kako odlučujete koje će se pesme naći na albumu?

Iv: Lično, stvaram mnogo stvari kod kuće. Snimanje, predprodukciju…zatim idemo u naš podrum i žestoko džemujemo, pa svako od momaka mora da ostavi lični pečat u pesmama. Na kraju, veoma smo demokratski nastrojeni, svako ima pravo glasa.

RS: S obzirom na vaše ime, volite li kolače vaših majki? Šta obično jedete dok ste na turneji?

Iv: Naravno, volimo dobro parče kolača, ko ne voli… (smeh) Na turneji uglavnom jedemo mesom i grčki jogurt, onaj masni.

RS: Šta biste novo pokušali, kada govorimo o muzici, a da još nište probali? Možda snimanje sa nekim poznatim producentom ili u nekom kultnom studiju?

Iv: Mi imamo sreće, kada želimo nešto da uradimo, mi to i uradimo…makar, pokušamo. Prošlog leta hteli smo da snimimo live album, pa smo tražili pogodnu lokaciju gde ćemo da snimimo čitav koncert. Onda je Beni (Benedikt Trenkwalder prim.aut.), basista, predložio je da idemo na stadion Bergisel, u našem gradu. Isprva, svi smo se ismejali, jer je to ogromna arena za ski skokove. Produkcija je bila košmar, ali znate šta, na kraju smo ga ipak završili.

RS: Ovo će biti vaš prvi nastup u Srbiji. Šta znate o našoj zemlji? Da li uživate u otkrivanju novih mesta i sviranju pred novom publikom?

Iv: Zaista se radujemo tome! Deo uzbuđenja kada ste u bendu je upravo u tome što imate prilike da obiđete neka mesta koja obično ne biste i upoznajete mnogo ljudi na tom putu. Verujem da svako treba da odvoji barem godinu dana da putuje, jer mislim da bi bilo manje rasizma i predrasuda u svetu. Jer, vidiš da svuda možeš da upoznaš neverovatne ljude, ali i seronje, bez obzira na nacionalnost. Mnogi Srbi žive u Austriji, imam mnogo prijatelja među njima. Još uvek je građanski rat u mislima, ali nadam se da ćemo, naročito ovih dana kada se čini da ne učimo iz grešaka iz prošlosti, pronaći način  da svi živimo zajedno. Treba živeti i pustiti druge da žive.

RS: Za kraj, možete li nam preporučiti neke austrijske bendove na koje bi, prema vašem mišljenju, trebalo obratiti pažnju?

Iv: Oh, ima ih toliko mnogo: Giant Ant Eater, Spiral Drive, The Fictionplay, Intra, Parasol Caravan, Blitzpop, Stuhl Gang, Bilderbuch, Von Seiten der Gemeinde, Rebel Music, Bug, 5KHD, Leya, Belphegor, Serenity, Wandl, Mavi Phönix… scena je toliko bogata i raznovrsna – čekirajte!

(Visited 28 times, 1 visits today)