Kupi licencu ili sedi kod kuće


Za poslednjih godinu dana više srpskih grupa je vraćeno s graničnih prelaza s Hrvatskom. Neki su uz brojne peripetije ipak uspeli da prođu. Probleme na granici su samo ovog proleća imali KKN, Partibrejkers, Darkwood Dub, Six Pack, Atheist Rap, Consecration…

Razlog zatvorenih vrata za srpske bendove nije prvenstveno nacionalni i ne dolazi iz Zagreba. Problem je uredba po kojoj je srpskim muzičarima za ulazak u Hrvatsku potrebna tzv. estradna viza, odnosno radna licenca Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije.

Na čelu (tj. formalno odnedavno kao potpredsednik) tog udruženja je poznati harmonikaš Branimir Đokić, takođe i visoki funkcioner SRS-a, član više odbora u Narodnoj skupštini, od čega jednim (za odnose sa Srbima izvan Srbije) i predsedava. Savez estradno-muzičkih umetnika Srbije (SEMUS) je 1993. po Zakonu o samostalnom obavljanju umetničke ili druge delatnosti u oblasti kulture dobio monopol zastupanja „samostalnih umetnika koji se bave mjuziklom, komponovanjem i izvođenjem zabavne, džez i narodne muzike“.

To, između ostalog, znači da samo ovo udruženje srpskim muzičarima može da izdaje potvrde o tome da su srpski muzičari, što im je potrebno za dobijanje poslovnih viza i prelazak granice. Ta potvrda se dobija nakon polaganja ispita muzikalnosti pred posebnom SEMUS-ovom komisijom (osim za DJ-eve, elektronske i avangarde muzičare) i plaćanja godišnje članarine tom savezu.

U nekoliko e-tekstova koji se bave ovim skandalom navodi se kako je sve počelo od „zakona za muzičare“ iz februaru 2009, po kome niko od muzičara ne može da pređe granicu bez „muzičarske vize“. tj. SEMUS-ove licence. Netačno. Nije važno otkuda ova zbunjujuća informacija, ali istina je da nikakav zakon o kulturni nije izglasan u februaru.

Pred našim parlamentom se, naime, tek od 18. maja nalazi Predlog novog zakona o kulturi. Protiv koga je, inače, Đokićev savez već digao glas („Novi zakon o kulturi donosi se bez konsultacije sa estradnim radnicima“). Stvarni razlozi su brojni i apsurdni (poput zahteva da Karleuši, Ceci, Seki… kao samostalnim umetnicima država treba da plaća socijalno osiguranje), ali nama je najzanimljivija je stavka koja kaže da „u jednoj kulturnoj delatnosti status reprezenativnog udruženja u kulturi mogu imati najviše dva udruženja“.

Iskustvo grupe Consecration:

Consecration je pozvao jednan hrvatski bend u goste u Rijeku. Raspitali smo se šta nam treba od dokumenata i sve smo uredno izvadili, poneli pasoše, podneli zahtev za ata karnet, platili i dobili ata karnet na koji smo stavili spisak opreme koju nosimo, dobili pozivno pismo od tog benda iz Rijeke i krenuli put granice.
Na našoj granici smo se zadržali pet minuta, a problem je nastao na hrvatskoj. Policajac Ivan Antolović nam je odmah tražio legitimaciju, tj. licencu Udruženja estradnih umetnika Srbije, i rekao da bez toga ne možemo da uđemo u Hrvatsku, čak ni sa ata karnetom. Kratko smo se ubeđivali s njim, nakon čega je on otišao, doneo kopije naših pasoša, upisao imena naših roditelja i onda smo čekali dva sata na granici, nakon čega se taj vratio s rešenjima (1 i 2) o zabrani ulaska u Republiku Hrvatsku svima koji su bili u kombiju. To je, naravno, zavedeno pečatom u pasošu i u njihovim kompjuterima.

Sve ovo se desilo 27. marta 2009. oko 13 časova. Nakon potpisivanja tih rešenja i vraćanja na našu granicu, pitali smo naše carinike da li se to traži hrvatskim muzičarima kada ulaze u Srbiju, na šta su odgovorili da se, naravno, ne traži.

To znači da estradni savez gubi monopol nad svakim ko u ovoj zemlji drži instrument (a ne pripada klasici), te da to pravo (verovatno) dobija i Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike (UMJRZ). Ipak, ono što većina naših muzičara izgleda ne zna jeste činjenica da je Đokićevom savezu ta ekskluzivnost već oduzeta, i to jednim posebnim Uverenjem Ministarstva kulture iz 2004. godine.

Zašto onda bendovi ne mogu u Hrvatsku?! Čak i kad su članovi UMJRZ-a?

Zbog zbunjenosti hrvatske policije! Naime, portparol Ravnateljstva policije MUP-a Hrvatske Krunoslav Borovec rekao je za Popboks da su u njihovu kancelariju u više navrata od 2002. godine iz Beogada dolazili zahtevi Saveza estradno-muzičkih umetnika da se srpski muzičari ne puštaju u Hrvatsku bez upravo njihove licence. Shodno tome (a i shodno činjenici da estradni savez de fakto predstavlja zemlju Srbiju), MUP Hrvatske (koji ne zna da je estradnom savezu ta ekskluzivnost oduzeta) je pograničnim ispostavama naložio poštovanje zakona – zahtev za famoznom estradnom vizom.

Zašto je to parče papira važno?

Zato što, npr., članarina estradnog udruženja iznosi oko 70 EUR godišnje, što je znatan prihod na godišnjem nivou. Jasno, glavni cilj nisu rok muzičari: 1993, kad se ovaj monopol uspostavlja, dolazi do najvećeg uspona estradnih gostovanja u našoj dijaspori, u čemu su apsolutni prioritet imali folk pevači (kao i danas). Svako ko se nedeljom popodne zadesio u dolaznim prostorijama surčinskog aerodroma zna koliko tada sve liči na folk paradu, kad se umorne i punim džepovima zadovoljne zvezde Granda vraćaju od gazda Mitketa iz Hamburga. Takođe, zašto pod šapom ne držati sve muzičare – plen će biti unosniji.

Na ovaj problem je reagovao i srpski ministar kulture Nebojša Bradić, koji je 15. aprila hrvatskom kolegi Boži Biškupiću uputio dopis da Ministarstvo kulture Hrvatske srpskim muzičairma izađe u susret uvažavanjem licence džez/rok udruženja. „Sa tim u vezi je kontaktirana i Ambasada Rebublike Hrvatske u Beogradu, pa se nadamo da će ovaj problem, do donošenja novog Zakona o kulturi, biti prevaziđen“, rekla nam je portparol Ministarstva kulture Srbije Bojana Belčević.

Ali, problem nije prevaziđen: pre dve nedelje su na graničnom prelazu Batrovci kod Šida hrvatski carinici iz autobusa skinuli članovi grupe Nežni Dalibor koji su krenuli na koncert u Zagreb.

Zbunjeno je i Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije, koje bi trebalo da zastupa sve pomenute bendove. Zbunjen je i ministar kulture Bradić, kad su ga iz tog Udruženja ovim povodom posetili pre dva meseca. Generalni sekretar Dragan Mirković nam je rekao da su ljudi iz tog udruženja nedavno posetili ministra kulture Bradića, koji se, kaže Mirković, „hvala za glavu, jer nikome ništa nije jasno“. I Mirković je, a kaže da mu je to i Bradić rekao, čuo da Đokićev savez pismima, mailovima i telefonskim pozivima pritiska hrvatsku policiju, ubeđujući je da su samo oni legitimni zastupnici srpskih muzičara.

Dok su oni zbunjeni, i svoje akcije ograničavaju na slanje faksova, Đokićev SEMUS aktivno agituje i širi članstvo. Slučaj se, dakle, ne svodi na loše (narodnjaci) i dobre (ostali) momke, već na aktivnost predstavljajućeg udruženja jednih i letargiju predstavljajućeg udruženja drugih. Jer, ako je beneficija od članstva u UMJRZ-u (50 EUR godišnje + 10 za svaku viznu potvrdu) „olakšano dobijanje viza za gostovanja u inostranstvu“, zašto onda (Žika Jelić, Miša Aleksić i ostali iz vrha UMJRZ-a) dopuštaju da se njihovom članstvu zabranjuju gostovanja u inostranstvu i zašto mirno gledaju kako njihovi članovi prelaze u Đokićev savez?

Tako se ispostavlja da oba udruženje (a naročito džez/rok) deluju po isprobanom receptu: tamo gde se sa parama ne može mnogo, a gde se zakon doživljava kao ljubav s maloletnicom (lepo je, ali daj da sačekamo), zarad fotelja žrtvuju se muzičari. U prevodu: svako malo obrazložiti postojanje saopštenjem u kome se izražava zabrinutost zbog piraterije, srozavanja tradicije ili TV kiča, ali ne baviti se previše osinjim gnezdima (u rasponu od ličnih ne/sposobnosti do gotovinskih/neoporezovanih Cecinih/Sekinih… honorara) kad već upravo ona pune kasu. Za to vreme ispaštaju oni zbog kojih, navodno, te organizacije i postoje, primajući platu od njihove članarine.

PS: Ovaj tekst, jasno, uspeva tek da zagrebe po površini problema srpske muzičke mafije. U narednim nedeljama pokušaćemo da odgonetnemo još neke spletke.

Piše: Goran Tarlać

Izvor: Popboks.com

(Visited 82 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone