Jubilej časnih


Yu grupaKnjiga kaže: ”Na prvom nastupu grupe ‘Idejni posed’ u zemunskom klubu ‘Sinagoga’ 29. novembra 1970. godine, disk džokej Zoran Modli je pozvao publiku da im odabere neko bolje ime. Prihvaćen je predlog momka po imenu Miroslav Stanivuk i od te večeri su ‘YU grupa’. U skladu sa tim krštenjem, godinama su kasnije svakog 29. novembra, na Dan Republike, svirali redovne rođendanske koncerte. Prvu pesmu ‘Nona’, inspirisanu kosovskim folklornim motivima, snimili su već krajem decembra i tako postali pioniri smislene upotrebe etno zvuka u domaćoj rok muzici.

Prvi samostalni koncert održali su u organizaciji emisije ‘Veče uz radio’ Prvog programa Radio Beograda, koju su tada pripremali Nikola Karaklajić i Petar Popović. Nastupili su u ‘Dadovu’ 21. januara 1971. godine i bili su odlično prihvaćeni. Kuriozitet svoje vrste: na koncertu nije se naplaćivao ulaz već izlaz!”

Srce drugačije lupa: Ako 29. novembar odavno nije praznik zemlje u kojoj sam rođen, onda mi niko ne može zabraniti privatno crveno slovo zbog “YU grupe”. Daleko od mladalačke bujnosti, navala ostarele nežnosti, uznemirene sete, čežnjutive veselosti i pomalo izbledele romantike neodoljivo me vraća u praznični sumrak 1970. Radost me mamila i krila spržila. Crni leptir bežao je u noć prošaranu prvim pahuljama zime. I onda smo zauvek krenuli iz tame disko kluba noseći kosovske božure preko drvenog mosta dok su Dunavom šibali vetrovi u čudnu šumu domaće muzike. I mnogo dalje. A to uzbuđenje: Videti i tada saslušati “YU grupu“! Ima li šta bolje?! Ima! Svirati u „YU grupi“.

Da se ne lažemo, svako ko je početkom šezdesetih uhvatio gitaru sa nekom ambicijom, sigurno bi voleo da je osedeo kao braća Jelić. Dok su njihovi preostali vršnjaci u pokušaju da osveže svoje karijeru ili se dopadnu novim vremenima postali karikature ili zlobni denucijanti, “YU grupa” je ostala dosledna sebi, vodeći računa da se ne udalji od svog prepoznatljivog zvuka i publike koja mari da se uz muziku srećno oseća.

Jelići nose nagradu veću od 40 godina istrajnosti i poštenja. Njihov rokenrol čudesno pokazuje da muzika nije ogledalo okrenuto uspehu, već prizma sposobna da prelomi stvarne vrednosti u dodatna osećanja. Ima priča pre jubileja. Krajem pedesetih u dom Jelića stiže prva akustična gitara i braća Žika, Rade i Dragi otkrivaju rokenrol. Tako i započinje saga o osnivačima i čuvarima najstarije aktivne domaće rok grupe. Ubrzo njihovi Alasi i drže prvu igranku u Zemunu. Kasnije se razdvajaju. Sviraju u Albatrosima, Beduinima i Džentlmenima. Rade će odustati, a Žika i Dragi 1970. sa Bokom i Mivetom osnivaju grupu sa kojom će obeležiti jedno vreme i više od jedne zemlje. Četvrt veka kasnije krug će se zatvoriti kad im se pridružuje sinovac Petar i nastavlja ono što je njegov otac Rade davno započeo.

Sve najlepše što se moglo doživeti u domaćem roku, lično sam proživeo uz „YU grupu“. Inicijatori svega što će se kasnije nazvati “jugo-rok”. Ako je grupi druge i treće Jugoslavije i grupi svih novonastalih država nešto mana onda je to poštenje. Bili su i ostali previše časni. Ali… to je već sudbina. Što bi čudesni Bo Toskić podvukao: Bitlsi su imali pravo pevajući ”Can’t buy my love”. Ljubav se ne kupuje. Ljubav se zaslužuje. A ova ljubav ni posle 40 godina nije predviđena za penziju.

Autor: Petar Popović

(Visited 47 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone