Jethro Tull – pola veka muzike pred srpskom publikom


Sve progresivno, drugačije i originalno u rok muzici počelo je od njih. Tražila se inspiracija u klasičnoj muzici sa posebnim osvrtom na vreme renesanse, iskočilo se iz ustaljenih pravolinijskih rokenrol normi, bilo je drugačijih ritmova, neočekivanih obrta, veoma dugačkih pesama sa veoma dugačkim tekstovima, mnogo je bilo bluza i džeza i uvek je to bila progresivna rok muzika. Počelo je davno, pre tačno pola veka, a 14. oktobar 2018. je bio lep datum da se, u beogradskom Sava Centru, tih pola veka obeleži.

 

Jethro Tull, 50 godina postojanja, preko 20 albuma, na desetine muzičara koji su imali svoju ulogu u grupi i večna inspiracija i uticaj na ogroman broj muzičara u rok svetu. Da zaista jesu muzička institucija i da su veoma poštovani i u Srbiji (i šire) pokazala je velika sala Sava Centra koja je bila u potpunosti ispunjena, a u kojoj je su se mogli videti mnogi srpski rok muzičari, novinari i ostali rok radnici.

Kao što većina koncerata ima uvod sa razglasa, tako je i ovaj koncert počeo pesmom sa prvog albuma „Beggar’s Farm“, a zatim su se svetla ugasila, na ekranu se pojavio splet inserata sa koncerata iz najranijeg perioda. Na binu je istrčao Jan Anderson (Ian Anderson) sa svojim najjačim oružjem – flautom, otvarajući koncert pesmom „My Sunday Feeling“, prvom snimljenom pesmom grupe, koja se nalazi na prvom albumu.
Usledile su pesme iz prvih 5 godina grupe kao što su „Love Story“, „Some Day the Sun Won’t Shine for You“.

Ovaj slavljenički koncert sadržao je niz zanimljivosti. S obzirom da je kroz grupu u pola veka postojanja prošlo preko 30 muzičara, neki od bivših članova kao i mnogi poznati muzičari uputili su video poruku grupi koja je emitovana na video bimu. Te poruke su emitovane na pauzi između dve pesme, pa je tako bivši bassita, a danas slikar Džefri Hemond (Jeffrey Hammond) čestitao jubilej i poželeo da sviraju hit „A Song for Jeffrey“, što su momci na bini odmah uvažili. Originalni član grupe, gitarista Mik Ejbrahams (Mick Abrahams) je uputio pozdrave, a Jan Anderson je podsetio da su nekada na koncertima sami njih dvojica izvodili poznati bluz „Some Day the Sun Won’t Shine for You“. U to ime, na sceni su ostali sami Anderson i sadašnji gitarista Florijan Opale (Florian Opahle) i odsvirali bluz.
Na video bimovima su se smenjivali poznati kao što su Džo Bonamasa (Joe Bonamassa), Toni Ajomi (Tony Iommy), koji je i bio član grupe, Stiv Heris (Steve Harris), Sleš (Slash), Džo Eliot (Joe Elliott) i drugi koji su podelili svoja iskustva i svoje muzičke želje.

Koncert je bio podeljen na dva dela, dva seta. Prvi set je završen pesmom „My God“, velikim delom zbog kojeg je, kako je Anderson objasnio, imao problema. Na samom kraju prvog dela odsvirano je nekoliko minuta, verovatno najduže pesme u rokenrolu – „Thick as a Brick“, koja, sa svojim četrdesetčetvorominutnim trajanjem predstavlja „majku svih progresivnih pesama i albuma“.

Drugi deo koncerta je i dalje ostao u sedamdesetim godinama. Iskreno, era osamdesetih i devedesetih godina, za grupu, nije bila ni blizu popularna i upečatljiva kao era sedamdesetih. U kasnijim dekadama, grupa je kliznula u moderniji zvuk i, pored kvaliteta, pesme nisu bile toliko zanimljive.
Ovde smo imali priliku da čujemo „A Passion Play“ tj poveći odlomak iz iste, „Too Old for Rock’n’Roll, To Young To Die“ lepa priča sa lepom porukom, „Songs From the Wood“, renesansni rok „Pasttime With Good Company“.

Ono što ne može da se ne primeti i prenebregne, to je da Jan Anderson više ne može da otpeva te pesme. Vokal je isprekidan i bez daha, visoke deonice nismo imali priliku da čujemo, ritam pevanja često nije bio onakav kako smo navikli slušajući albume. Sa druge strane, umeće i tonovi na flauti su bili vrhunski. Svaki ton je odsviran, baš kao u muziciranjima u tim, pomenutim, davnim vremenima. Po pitanju ostatka benda, niko od članova nije ranije svirao u bendu, ali su pokazali da su muzičari dostojni muziciranja u istom, sa naročitim osvrtom na nemačkog gitaristu Florijana Opalea koji je svakoj pesmi dao svoj pečat. U Jethro Tull-u smo navikli na bubnjarski raskoš i velike setove, energično sviranje, što je u izvođenju bubnjara Skota Hemonda (Scot Hammond) izostalo. Hemond neguje diskretniji, mirniji džezerski ton, što možda današnjem Jethro Tull-u više priliči.

Za kraj smo čuli najveće pesme Jethro Tull-a – „Aqualung“ i „Locomotive Breath“, koja je odsvirana na bis. Obe su bile prorpaćene svojevrsnim spotovima na video bimu, a publika ih je pozdravila burnim aplauzom. Možda je u ova dva seta falio i „Cross Eyed Mary“, „War Child“ ili „Budapest“, pa da slika bude potpuna, ali slušati sve te stare, raritetne hitove je bila privilegija.

Umesto zaključka, stih pesme je pogodniji. Nikad stari za rokenrol, nikad mladi za umiranje. Jethro Tull živi.

No, you’re never too old to Rock’n’Roll if you’re too young to die.

(Visited 41 times, 1 visits today)