Ivan Škrabe


Ivan ŠkrabeIvan Škrabe je enfant terrible novoodmetničkog plemena. Buntovni Jaskanac, student filozofije i strasni ljubitelj plemenitih konja koji je već formiranom kolektivnom profilu ove amblematične družine pridodao dugometnu auru svoje mladalačke nesputanosti, prostoljudskog šarma i topline, a kadikad i ponešto od tipično revolveraške brzopletosti u postupanju i govoru. Impulsivan, srčan i pravdoljubiv, Škrabe je izrazitu osetljivost na tuđu patnju i nemaštinu implementirao u svoje stihove. A kako ljudi sve što je uhu novo programski klasifikuju i upoređuju na osnovu poznatih referentnih tačaka, njegove su pesme namah prepoznali kao protestne, angažovane, ili socijalno-politički osvešćene. Jasno, kada je poneseno pevao ili nonšalantno pevušio o čuvstvima prema voljenom biću, pesme su mu bile imenovane kao – ljubavne. Takvo odvajkada patentirano tematsko dvojstvo sasvim je u duhu žilave kantautorske tradicije od rapsodskih, trubadurskih i minstrelskih vremena, pa sve do velikih pesnika rokenrola i bardova na čijim se stvaralačkim vrelima Škrabe odmalena krepio. Zbog živog dosluha s prethodnicima, nije bilo teško otkriti njegovu specifičnu žanrovsku formulu. Folk, bluz, kantri i šansona – sve su to elementi Škrabeovog stvaralačkog sistema koje bi on sam bez oklevanja razglasio i pripisao sebi uz ime.

Međutim, mnogo je više zatajenog bogatstva u ovom momku nego što može dokučiti pravolinijska misao koja sve smešta u poznate ladice sa etiketom sadržaja. Bez obzira na jasne žanrovske odrednice, Škrabeove pesme volšebno su zavodljive i neskriveno – osećajne, ma kako on svoju hipertrofiranu osećajnost manifestovao. Bilo da psuje i gerilski udara po licemerju društva, bilo da romantičarski niže ljuvene reči, bilo da duboko proživljenim impresijama odgovara na zaziv svoje bliske prijateljice Prirode, Škrabe je jednako neposredan i otvoren poput iznimno senzitivnog deteta koje burno reaguje na svakovrsne impulse okoline i svog unutrašnjeg sveta. Ali, u njemu podzemno hoće da probiju i iskustveni uvidi zrele duše i zaveštane mudrosti velikih učitelja Istoka, a kada se svemu dodaju šeretluk i povremena sklonost ka marifetlucima, portret mladog odmetnika iz Jastrebarskog postaje nesamerljivo složen i bogat u odnosu na formalne karakteristike njegovog autorskog rada.

Ivan Škrabe

U maniru američkog konjičkog oficira koji usred teškog boja hrabro grabi ka generalskoj epoleti, Škrabe je u malo vremena zavredio reputaciju zagrebačkog koncertnog meteora. Na svojim nastupima pokazao je zamašnu izvođačku veštinu i spontanost u komunikaciji s publikom kakva se obično nalazi tek u prekaljenim majstorima scenskog performansa. Takve autore prosto je neophodno doživeti na bini, kada su u punoj interpretativnoj snazi i magijskoj moći i kada im krila nisu svezana ograničenjima jednodimenzionalnog zvučnog posrednika. Pogotovu zato što Škrabe uživo ume da načini efektan omaž i naklon ličnim svetiteljima poput Ledbelija i Keša, a koncerti više nego bilo koji snimak otkrivaju privilegovano mesto Vudija Gatrija u njegovom rodoslovu. Uvek kada se Škrabe pred ljudima dohvati gitare, u njegovom polju zasvetle mitologizovani likovi ovih pepelnih anđela koje on samouvereno ubraja u svoje pretke. I svaki put nanovo se odmotava jedan sudbinski San o bluzu u koji ovaj vispreni sanjar na sceni želi da povede sve one koji su spremni da zagaze dublje i dalje.

Ivan Škrabe je među Nove Odmetnike hrupio kao turbulentni mladi desperado koji ima šta da kaže i pokaže, očigledno svestan da je zlatna budućnost hrvatske kantautorske pesme već odabrala vesnika u kome će da se ogleda. A ona ne greši u svojim izborima.

(Visited 43 times, 1 visits today)