INmusic #14: Trodnevna muzička fešta okupana suncem


Četrnaesto izdanje zagrebačkog INmusic festivala proteklo je u znaku potvrđivanja klase već etabliranih bendova, zatim u odličnim performansima mlađih bendova u naponu sviračke snage, i poslednje, ali ne i najmanje važno za redovne posetioce ove manifestacije – bez kiše (ako izuzmemo petnaestominutni mali pljusak drugog dana).

Svakako da je najviše pažnje privuklo gostovanje benda The Cure, grupe koja je masnim crnim slovima uklesala svoje ime na stranicama rok istorije i odnedavno, člana RNR Kuće slavnih. Nema službene potvrde, ali mislim da je to najposećeniji nastup na glavnoj festivalskoj bini u istoriji INmusica.

Publika u Zagrebu dobila je ekskluzivu odmah na startu izvođenjem pesme „Plainsong“, ali i na samom kraju regularnog dela koncerta uz „Disintegration“ budući da su ih Robert Smit (Smith) i ekipa odsvirali prvi put na ovogodišnjoj turneji. Između toga, pregršt hitova, uz manje ili veće promene u tempu, horsko pevanje prisutnih, igranje u ritmu, ali i nesrećni tehnički problemi. Sve u svemu, The Cure su među onima koji su potvrdili svoju klasu. Čekamo ih sledećeg četvrtka na EXITu.

Miljenici mlađe publike, britanski Foals, odradili su odličan posao prvog dana festivala. Ovo im je drugi put da sviraju na INmusicu, publici su predstavili, pored starih favorita, i pesme sa aktuelnog albuma
Everything Not Saved Will Be Lost: Part 1 koje uživo imaju taj himnični, festivalski potencijal. Dobar hedlajnerski show, uz neizbežno spuštanje frontmena Janisa Filipakisa (Yannis Philippakis) među prve redove.

Ako se od njega to i očekivalo, Širli Menson (Shirley Manson) nas je iznenadila bliskim susretom sa obožavaocima. Odmah je liderka sastava Garbage, agresivna i energična i u 53. godini, zajedno sa ostalim članovima benda, startovala žestoko i sa trilingom „Control“, „#1 Crush“ i „Stupid Girl“ savršeno otvorila koncert. Publiku su, naravno, u većem broju činili pripadnici četvrte i pete decenije života (inače, ovo je jedna od glavnih odlika ovogodišnjeg festivala, što i ne čudi s obzirom na line-up), verovatno oni koji su balavili na škotsku furiju sredinom devedesetih. Do kraja koncerta, još je bilo razloga za opštu radost među prisutnima, a veliko finale usledilo je tik pred kraj uz „Only Happy When It Rains“.

Novi susret sa nostalgijom publika je doživela na koncertima Džonija Mara (Johnny Marr) i sasava Suede. Gitarski virtuoz još jednom je dokazao svoje umeće na omiljenom instrumentu usput priredivši odlično popunjenom prostoru ispred druge po veličini festivalske bine miks solo pesama, neprevaziđenih The Smiths dragulja, odnosno jedne numere iz opusa grupe Electronic, čiji je, takođe, bio član. Izlišno je govoriti da su najveće ovacije stizale kada su sa pozornice dopirali zvuci iz The Smiths kataloga, a posebno iznenađenje je bila Depeche Mode obrada „I Feel You“. Eto, i njega čekamo u Beogradu, sredinom avgusta.

Suede je, prema mišljenju potpisnika ovih redova, održao najbolji koncert na INmusicu #14. Fudbalskim rečnikom rečeno, frontmen benda i večiti dečak Bret Anderson (Brett), ostavio je srce na terenu. I on je, poput njegovih kolega iz prethodnog dela teksta, silazio u publiku, s tim što je on tamo ostao dobre dve pesme pevajući zajedno sa najvernijim fanovima koji su se okupili nekoliko sati pre samog koncerta, dopuštajući im da ga grle, fotografišu i snimaju iz neposredne blizine, onako, rušeći svaku barijeru između velike rok zvezde i „običnog življa“. Na bini mu energije i posvećenosti nije manjkalo, štaviše. Košulja mokra od znoja, glasne žice u punom pogonu, igranje, pevanje na kolenima, pozivanje na zajedničko pevanje – sve što fanovi mogu poželeti. U moru vrhunaca, posebno se ističu u akustične verzije „The Wild Ones“ i „She’s in Fashion“ na bisu.

Od bendova mlađe generacije, Black Honey i Lysistrata su prigrlili najveće simpatije (uz Fontaines D.C. koji sam propustio, a za koji su svi prisutni imali samo reči hvale). Brajtonski kvartet Black Honey predvodi simpatična Izi (Izzy Baxter Phillips) i njihov zvuk kombinacija indie-roka sa pankom i psihodeličnim rokom. Možda Garbage 21. veka? Ali, zaista, ta titula im je nepotrebna. S druge strane, francuski trio Lysistrata oduvao je okupljene u Hidden stage šatoru svojom verzijom noise-roka i garaže a la Oh Sees. Sva trojica su razmenjivali vokalne dužnosti, zvučali su besno i bučno, prašili su bez kočnice čitav set. Posvetiću pažnju ovom bendu i u budućnosti.

Jedan od koncerata oko koga se lome koplja da li je čist promašaj ili svirka za pamćenje priredili su gosti sa severa Evrope, The Hives. Naime, poznato je da je njihov frontmen, Pelle Almqvist, pričalica i da njihov show, koliko muzika (a svirka je zaista bila ubistveno dobra) čini i konstantna konverzacija sa publikom za vreme koje se može odsvirati, brat bratu, još četiri pesme. Međutim, bar što se mene tiče, čitava ta priča daje poseban šmek tom performansu i lično, ni u jednom momentu nisam pomislio kako preteruje ili zamara. Još sam čuo neke od ličnih favorita iz sredine prošle decenije, tako da ja pripadam onoj grupi koja će se vrlo rado sećati ovog nastupa.

Kada se crta podvuče, beše ovo još jedan uspešan INmusic. Trodnevna parada muzike nekada i sada, što uz, najzad, sunčano vreme, dobro (ali, skupo) pivo i karnevalsku atmosferu čini da jedva čekamo INmusic izdanje broj 15.

(Visited 34 times, 1 visits today)