Eric Clapton & Steve Winwood u Beogradskoj areni – K’o na ploči


Eric Clapton & Steve WinwoodRasprodat koncert vrhunskih muzičara, sjajno i koncipiran i ozvučen.

Mesto: Beogradska arena, Novi Beograd
Vreme: Sreda, 9. jun 2010.
Organizacija: Arena beograd & Balkan entertainment company by arrangement with Marcel Avram

Eric Clapton i Steve Winwood zatekli su nas u jeku polemika oko toga da li je nedavni Dylanov koncert bio istorijski događaj ili golemi promašaj, odnosno da li je nekoliko dana ranije, takođe na sceni Beogradske arene, Elton John rasturio ili bio tek najobičnija Evrovizija.

Eric Clapton & Steve WinwoodOvakve i slične konstatacije (plus iz pozadine reda jedno šaljivo „Kleptone Eriče, Srbija ti kliče!“) čuo sam sinoć u dugačkoj koloni koja je vodila ka jednom od ulaza u Arenu.

Bogom nazvanog gitaristu i njegovog saborca iz burnih 60-ih, kako ponosno tvrde organizatori koncerta, sinoć je došlo je da vidi i čuje čitavih 16.000 ljudi! Malo li je ako se zna da su ulaznice koštale od 3.300 do 5.950 dinara?

Treće Claptonovo koncertno ukazivanje pred publikom glavnog grada Srbije (saznali ste ovih dana da je proslavljeni blues-rocker u Beogradu svirao i 1979. i 1984. godine) otvoreno je numerom Had To Cry Today, studijski zabeleženom 1969. na prvom i jedinom albumu benda Blind Faith. Winwood ju je otpevao, dok su magični rif-u-nedogled zajednički vrteli. Zapravo, već u vreme prve numere sve je bilo jasno: pred nama je bio koncert vrhunskih muzičara, sjajno i koncipiran i ozvučen.

„K’o na ploči“, nekad se govorilo. I drugu pesmu, Low Down, isplele su gitare naših junaka, a onda je Winwood prigrlio svoj hammond, dok je Clapton prešao u prvi plan bine i zagrmeo kako samo on zna: „After midnight… we’re gonna let it all hang out…“

Velik je (i) pevač taj Clapton! Ali, omađijani njegovom gently weep gitarom, svih ovih godina i decenija uglavnom smo se mimoilazili s takvim zaključkom. A tek kad je pred razneženim auditorijumom Arene zapevao čuvenu Presence Of The Lord, još jedan biser njegovih i Steveovih slavnih davnina…

Eric Clapton & Steve Winwood

No, aktuelna saradnja dvojice velikih rockera ima na meniju i neke egzotičnije sastojke – recimo dve pesme iz repertoara benda Traffic, koji je pre 40-ak godina predvodio upravo Winwood. Klavirski nestašluk Glad, s njihove ploče iz 1970. John Barleycorn Must Die (1970), čuli smo sinoć spojen s ultraritmičnom Well Alright. Ovaj mini medley naterao je publiku da tragom gotovo plemenskog ritma prvi put malo više uposli dlanove.

Ali ne zadugo, jer je na red došao bluz Tuff Luck, koji je raspoloženi Clapton maestralno i otpevao i odsvirao. Takvim vodama on i inače najbolje pliva, pogotovo kad ga prate precizni udarci bubnjara Stevea Gadda, pumpanje basa Wilieja Weeksa i do neba velika jeka klavijatura Chrisa Staintona. Osim ove trojke prekaljenih muzičara, Clapton je pred beogradsku publiku doveo i pevačice Sharon White i Michelle John.

Dame su dale sve od sebe i u sledećoj numeri koju smo čuli, While You See A Chance, koja potiče s jedne od Winwoodovih solo ploča. Ali biće da je upravo tada, ili možda čak i u vreme pesme Key To The Highway, pala atmosfera koncerta, zato što je većina publike priželjkivala Claptonove monster hitove tipa Tears In Heaven ili Wonderful Tonight, a dobijala je, recimo, manje poznat Winwoodov broj Midland Maniac (s, doduše, sjajnim promenama ritmova i Claptonom kao pozadinskim svircem koji uredno secka rifove).

Eric Clapton & Steve Winwood

Ako ne računamo tzv. đuskanje glavom, publika u Areni sinoć baš i nije bila preterano razigrana – da li zato što je nastupila u sastavu “od 7 do 77” ili zbog same prirode koncerta, koji je bio sve samo ne kao puka best of parada.

Naravno, hitova je bilo, pogotovo tokom poslednje trećine svirke – kultna Crossroads imala je vatrene prateće vokale, besmrtna Georgia On My Mind u Winwoodovoj izvedbi prizivala je duh Rayja Charlesa… Sve je došlo na svoje mesto kad je Clapton (pre nego što je izveo Driftin’) rekao nešto u stilu: „I love this town, I love this country“. Oduševljena publika zahvalila mu se snažnim aplauzom i nakon sledećih unplugged brojeva (How Long, Can’t Find My Way Home), da bi vrhunac cele večeri bila, naravno, čuvena Layla. Sva sila mobilnih telefona snimala je kako su Eric i Seve na akustičnim gitarama pričali onu staru o ženi koja ne sme da se voli.

Eric Clapton & Steve WinwoodElektrične gitare su ponovo zagrmele tokom finalnog trilinga. Prvo je odsvirana Winwoodova Gimme Some Lovin’, nezaobilazna na kompilacijama drevne britanske grupe Spencer Davis Group, zatim moćna 15-ominutna posveta Hendrixu Voodoo Chile i, za sam kraj, još jedna posveta, ali J.J. Caleu – Cocaine. Klavijaturista Sttainton dodatno je zakuvao poslednju, zašavši duboko u polja slobodarskog jazza.

Osećajući da se bliži kraj ovog više od 120 minuta dugog koncerta, publika je urlala: „She don’t lie, she don’t lie, she don’t liiiiie… cocaine!“ I tako je i bilo. Zapravo, odsvirali su još bis: pesmu grupe Traffic Dear Mr. Fantasy. Priželjkivane hitove Sunshine Of Your Love, I Shot The Sheriff ili White Room, ko zna, možda nam Clapton odsvira već za godinu ili dve.

Što se tiče samostalne Srbije, sad je u velikom stilu probio led. Počnite da štedite.

Galerija fotografija Stanislava Milojkovića

Autor: Predrag Đuran

Foto: Stanislav Milojković

(Visited 28 times, 1 visits today)