Električni orgazam – Žanrovski kontrafazon i sveopšti eksperiment


Električni orgazamSa novim, odličnim albumom „To što vidiš to i jeste“ Električni orgazam je pokazao nevjerovatno rijetku sposobnost, za bilo koji sastav u svijetskim okvirima, da u tridesetoj godini postojanja temeljnim preoblikovanjem zvuka na najbolji način okrene novi list u karijeri. Kada se poslije skraćenog „pripejd“ izdanja, konačno krajem prošle godine na CD-u pojavio novi album u cijelosti, bio je to odličan povod da o njegovom nastanku porazgovaram sa ključnim članom beogradskog sastava Srđanom Gojkovićem-Giletom.

Album „To što vidiš to i jeste“ stigao je početkom septembra 2010. godine kao CD sa sedam pjesama u izdanju Doma omladine Beograda, koji je prodavan u jednostavnom kartonskom omotu na srpskom tržištu samo uz „pripejd“ paket Telekoma Srbije. Oko četrdeset minuta gruvajućeg spoja fanka, roka i soula bilo mi je sasvim dovoljno da „To što vidiš to i jeste“ uvrstim u ponajbolja izdanja mog omiljenog sastava, uz prvenac „Električni orgazam“ (1981), „Distorziju“ (1986), živi „Braćo i sestre“ (1987) i „Zašto da ne“ (1994). Nakon rokajućeg „Harmonajzera“ (2002) Beograđanima je trebalo čak osam godina, najduži razmak u karijeri, da isporuče novi album, a od toga su posljednjih pet proveli natenane ulazeći i izlazeći iz svog studija. Ipak, čekanje se isplatilo. Kada bih pokušao opisati kvalitativno dostignuće Elelektričnog orgazma sa ovim albumom, jedino što mi pada na pamet je „Steel Wheels“ (1989) velikih Rolingstonsa (Rolling Stones). Nakon nekoliko godina upitnog opstanka Stonsi su se na pragu trećeg desetljeća postojanja vratili, po meni, sa jednim od svojih najboljih albuma, koji im je omogućio da bezbjedno započnu novih 20 godina poslovanja. Iskreno se nadam da će „To što vidiš to i jeste“ imati isti značaj za budućnost Elelektričnog orgazma. Uostalom, sličnost podcrtava i Giletovo priznanje da je u jednom trenutku prije ovog albuma budućnost njegovog sastava bila pod znakom pitanja. Predstavljajući ljetos novinarima u Beogradu „pripejd“ album, Gile je najavio da će se „To što vidiš to i jeste“ na jesen pojaviti u redovnoj prodaji pored Srbije i u Hrvatskoj i Sloveniji, i čak štaviše da Elelektrični orgazam za tu priliku, ima još nekoliko snimljenih i neiskorišćenih pjesama. Zaista, Dalas rekords (Dallas Records) se polovinom decembra potrudio da objavi album na kome su se sada našle i pjesme „Gde god odem“, „Da, da, da, da“ i drugi radijski singl „Mister ministar“, čime je trajanje albuma produženo na skoro sat vremena. Nekoliko dana po objavljivanju CD-a telefonski sam razgovorao sa Giletom, a on se potrudio na početku da objasni razliku između dva izdanja „To što vidiš to i jeste“.

Električni orgazam

Gile: Prvo izdanje je bilo pretpremijerno, na kome nije bio ceo album. Da se ljudi ne zbune, nisu ovo nikakve pesme koje smo mi u međuvremenu snimili nego su to pesme koje su bile deo celog sešna, ali pošto je ceo plan izdavanja bio takav, mi smo znali da će biti dva izdanja. Tako da je ono prvo izdanje, od sedam pesama, bilo za nas predpremijera, a ovo Dalasovo, je ceo integralni album od deset pesama, sa tekstovima, fotkama, knjižicom i kutijom.

– Sada album traje oko sat. U stara dobra vremena ovo bi se smatralo dvostrukim albumom.

Gile: I mi ga doživljavamo kao dupli album. Pravili smo ga da se zabavimo, da nam bude interesantno, da zadovolji neke naše standarde. U jednom trenutku smo bili u dilemi da li da zastanemo i izdamo dva albuma. Onda smo ukapirali da bi to bilo glupo. Kad bi sačekali (drugi album) te pesme bile bi već suviše stare. Ipak smo se odlučili da ljudima damo skoro kompletan sešn. Nije ovo sve što smo snimili za vreme rada na albumu, postoji još jedna pesma. Ako jednog dana uspemo da dođemo do duplog vinilnog izdanja, a ideja je da se to desi na proleće, možda tamo bude još ta jedna pesma („Sedam dana”) koja je ostala.

– Meni je prvi singl „Nemaš nikom ništa da daš“ zazvučao na trenutke kao socijalno angažovana pjesma, sa sve onim „nema zašta da te ujede pas”, sa čime bi se prepoznalo dosta stanovnika tranzicione Srbije, a i šire.

Gile: Ne znam da li je pesma baš socijalno angažovana… Ja je kao takvu nisam pisao. Posvećena je konkretnoj osobi koju poznajem. Nije javna ličnost. To što nema zašta da je ujede pas je zasluga te osobe, a ne posledica vremena u kome živimo. Ličnim delanjem ili ne delanjem si se doveo do toga da nema zašta da te ujede pas. Čudna je ta analiza tekstova pesama. Pesme nastaju iz podsvesnog, i prihvatam da može da bude raznih tumačenja. Sigurno da drugi ljudi to doživljavaju drugačije od mene. Žanrovski smo namerno krenuli u kontrafazon, da zbunimo ljude, da im kao prvi singl damo nešto što u stvari nije prava slika onoga što se nalazi na albumu.

Električni orgazam– Ja bih recimo prije za naredni singl odabrao „Noć me zove”.

Gile: Ukapirali smo da bi mogla biti skoro bilo koja pesma sa albuma samo kad bi je skratili. To smo uradili sa prvim singlom „Nemaš nikom ništa da daš“. Spot traje minut kraće nego pesma na albumu. Fali cela treća strofa i refren. Sigurno ćemo to raditi i sa ostalim pesmama, jer jednostavno kad snimaš spot postoji nepisana zakonitost, da trajanje „mora” biti između tri-četiri minuta. Verovatno ćemo i za naredne spotove praviti neke edite.

– Sada je novi singl sa potpunog albuma “Mister ministar”. Je l’ to neka politički angažovana stvar? O čemu se tu radi, kako da ljudi shvate tu pjesmu?

Gile: Slušaj, ja u principu nikad o tome ne razmišljam. Biće sigurno iznenađujućih komentara i doživljaja. Kao i za brojne pesme koje smo do sad napravili. Mi to pravimo, pre svega, da se mi zabavimo, da nama bude interesantno, da zadovolji neke naše standarde. A onda to prezentujemo javnosti, bez nekog razmišljanja koliko će ljudi za to da se zakači. Uvek priželjkujemo da što više ljudi shvati našu muziku, na način na koji je mi shvatamo, ali to nije u našim rukama. Različiti su ukusi. A i ne zanima me mnogo. Znam kako je ja shvatam. Nije posvećena nikom konkretno. Ta pesma, ako je posvećena nečemu, onda je to estradizacija politike na ovim prostorima. Ne samo u Srbiji. To da su političari postali superstar, megazvezde, svaki dan se pojavljuju na televiziji i manje više pričaju prazne priče, to je možda bila neka inspiracija. Ukrštanje estrade i politike.

– Trebalo mi je vremena da provalim da je to tvoj glas.

Gile: Mi smo se trudili na ovom albumu da ne ličimo na sebe. Ovo je jedna od tih stvari. Ako već ne peva Ljuba (klavijaturista Ljubomir Đukić), onda se ja trudim da ne zvučim kao ja. Pored falseta kog sad prvi put koristim u „Mister ministar” i u “Nikad ne znam”, imam i neki „duboki” glas kojeg isto prvi put koristim u pesmi “Bliži suncu”. A to je neki šapat-rep ili ne znam kao bi ga nazvao. To su glasovi koje sam prvi put primenio na ovom albumu. Nisam do sad nikad pevao na takav način. To je sve bio deo sveopšteg eksperimenta, nekog cilja da presvučemo kožicu i da se rodimo kao neki novi bend.

– Da li je ovo novi početak Električnog orgazma? Ovaj je album potpuno različit u odnosu na ostale?

Gile: To je i bila ideja. Bend je posle “Harmonajzera” došao, uslovno rečeno, do nekog kraja. Bilo je, ili da se napravi neki drastični rez u okviru benda ili da se raziđemo. Srećom pojavio se Ljuba i meni se upalila lampica da bi to bio mogući novi put. Taj Električni orgazam iz koga je Ljuba otišao nije bio isti onaj u koji se vratio. A ovo sad je neki treći, sedmi ili već ko zna koji novi život benda, u okviru ovih 30 godina.

– U septembru, kad ste predstavljali skraćeno izdanje albuma, u Beogradu, rekao sam Ljubi, da se uporednice mogu povući jedino možda sa albumom “Kako bubanj kaže” (1984), posljednji na kome je on svirao.

Električni orgazamGile: Tako je. Taj album je komercijalno najlošije prošao u našoj karijeri. I to je verovatno uticalo na to da Ljuba napusti bend 1984. Dobro si primetio. Na neki način kao da se ništa nije desilo u Električnom orgazmu između “Kako bubanj kaže” i “To što vidiš to i jeste”. Čak su u nekim kritikama, (naročito u Hrvatskoj) ljudi poredili fank stvari sa “Kako bubanj kaže” – “Ja želim promene (Baby, Baby, Baby)” sa “Pokaži mi (Kakav je tvoj grad)” sa novog albuma. Ima istine u tome. Jednostavno naše dve energije daju neku hemiju koja ne postoji u ovom bendu kad Ljube nema. To je i bilo za očekivati, s tim da smo svi stariji, iskusniji, zreliji muzičari, imamo mnogo bolji svirački bend, sa Pačetom (bubnjar Blagoje Nedeljković), Švabom (basista Zoran Radomirović) i Bananom (gitarista Branislav Petrović). Orgazam nije bio previse svirački potkovan 1984. Sad je i to puno bolje.

– Osjeti se da ste se svirački baš razmahali.

Gile: Jesmo. Recimo, pesma „Da, da, da, da“ je zapravo jedan dugački džem sešn, dva – tri puta odsviran, i više nikad. A trajao je skoro 20 minuta. Moramo mnoge pesme da, takoreći, skidamo sa albuma(smijeh), da bi ih svirali uživo. Ovaj smo album radili drugačije. Jednostavno, to je bio metod kako da izađemo iz rutine, kako da pobegnemo od sebe i nađemo neki novi zvuk. Dosad smo snimali albume tako što ja donesem pesme na probe, uvežbamo ih ko da bi svirali sutra na koncertu, i uđemo u studio. Onda žurimo da ih snimimo što brže jer nam kucka neki taksimetar i plaćamo svaki sekund. Ovaj put smo radili u svom studiju, na miru i bez pritiska i sa planom da ništa ne uvežbavamo. Da ih nismo snimili, mi bi pola pesama zaboravili.

– Zanimljivo da je ponovo gostovao Gagi Mihailović.

Gile: Gagi je gostovao jedini put na albumu „Les Chansones Populaires” (1983), na dve pesme. Isto jedna dugačka psihodelična „When The Music’s Over”, a jedna kraća „Metal Guru”. Gagi je naš jako dobar drug i fenomenalno svira gitaru. Mnogi ne znaju da je on bio četvrti čovek Šarla akrobate. Napustio je bend na prvom koncertu Šarla i na zadnjem Limunovog drveta. Kad je on otišao Limunovo drvo je postalo Šarlo. Posle je sa Milanom (Mladenovićem) pokrenuo Katarinu II. Onda je otišao u San Francisko gde i danas živi. Bio je u tom trenutku u Beogradu i ja sam predložio Ljubi da ga zovemo. Imao sam još neke predloge da zovemo neke ljude da sviraju na nekim stvarima, ali Ljuba se držao stava: „Ne, ne, nikakvi gosti samo bend”. Onda sam ukapirao njegovu logiku i složio se s tim da idemo do kraja samo mi. Ako smo dobro napravili, zaslužni smo za sve. Kad se Gagi pojavio i kad sam rekao Ljubi da je u Beogradu, i da bi ipak bilo super da odsvira, i on je rekao: „E, tome već ne mogu da odolim”. Gagi nije svirao gitaru umesto mene ili Banane. On je kao neka dodatna mirođija, kao značin. Svirao je neke sitne ukrase, preko mene i Banane.

– Očekuješ li da bi ovim novim fankoidnim zvukom Orgazam mogao privući neku plesnije raspoloženu publiku?

Gile: Mi to zaista nismo svesno pravili. Svesno smo se dogovorili samo da ćemo nas trojica praviti pesme i da niko ništa neće unapred donositi. Znači da su pesme nastale iz džeminga. Ljudi su primetili da su neke pesme dosta dugačke, ali mogu da im otkrijem da su to u stvari bitno skraćne verzije! Recimo, “Nikad ne znam” je trajala skoro preko 25 minuta, “Da da da da” skoro 19 minuta i tako. Sve je to zapravo iz džem sešna nastajalo. Nismo svesno planirali da to bude neki fank ili plesni album, ali svakako da je to nešto što smo godinama slušali i provejavalo je kroz našu karijeru. Zadnji put smo imali fank hit sa „Spojimo se sad” sa (albuma) „Zašto da ne”. Postoji ta neka linija, ako se vratimo 30 godina unazad. Mi smo krenuli kao neki pank-novi talas bend, ali meni je već negde posle „Lišće prekriva Lisabon“ (1982) bilo jasno da to nema neku veliku budućnost u muzičkom smislu, kao neki žanr, da smo mi tu sve rekli sa tim albumom na temu novog talasa. Bilo je potrebno da izađemo iz toga i izaberemo drugi put. U to vreme sam jako voleo Kleš (Clash) i oni su upravo napravili izlaz iz klasičnog panka i postali rokenrol bend, koji dosta svira fank, rege, garažni rok i rokabili. Meni je to bio neki, ne znam da li da kažem uzor, ali dobar primer kako izaći iz tog ćorsokaka koji je bio novi talas. U stvari ovaj album i taj fank i rege, sve to vuče daleke korene 30 godina unazad. Nije to nešto što se desilo preko noći, u ovom periodu dok smo radili album. Odavno su ti uticaji bili prisutni samo što su sad isplivali dominantno. Ja sam se trudio da je linija promene konstantna u Električnom orgazmu od prvog albuma. Ako uhvatiš bilo koji album Električnog orgazma, uvek smo se trudili da drastično bude drugačiji od onog koji je prethodio. Ako smo snimali akustični album „A um bum” (1999) onda je sledeći „Harmonajzer” bio razbijanje sa električnim gitarama i rokačina. Jednostavno mi brzo dosade neke stvari i trudim se da sebi učinim život zanimljivijm tako što eksperimentišem. Tako sam u karijeri radio, od muzike za decu, sviranja gitare u Divljanovom bendu, do filmske muzike. Sve su to pokušaji bekstva od dosade i rutine. Mislim da te život stalno navodi na to da upadaš u rutinu. Onda se ja trudim da se svesno rastresem.

Električni orgazam– Do sada si uglavnom sam radio muziku, da bi taj posao na ovom albumu podijelio sa Bananom i Ljubom. Ipak i dalje isključivo si ti pisao stihove.

Gile: Da. Znaš šta? Niko u bendu zaista nema nikakave ambicije po pitanju tekstova, dok sa muzikom nije ta situacija. Bukvalno nije niko izrazio ni najmanju želju da učestvuje u tom procesu. Svi su to spremno prepustili meni. Banana je počeo da se pojavljuje kao autor muzike i aranzmana, na zadnja dva-tri albuma, pisao je i neke tekstove, koje on peva. Ali ovaj put ni on nije pokazao interesovanje. Ljubin jedini tekst je za pesmu „Konobar” (sa prvog albuma). Ni on nije imao ambicije. Videćemo, možda se na sledećem albumu i to promeni.

– Kakvu je ulogu imao producent Voja Aralica?

Gile: Voja, nije zapravo učestvovao u prvom delu rada na albmu. Rad je izgledao tako što smo sve sami snimili i tek kad smo završili, razmišljali smo šta ćemo s tim, da li sami da produciramo ili da zovemo nekoga. Aralica je bio tu negde kao ideja sve vreme i bili smo u nekim kontaktima. Onda smo u stvari napravili test, da vidimo da li se uopšte razumemo. Prvu stvar je smiksao “Nemaš nikom ništa da daš”. Pošto ta pesma nije baš tipicna za ostatak albuma, mada je meni to bilo super, morao je da smiksa i drugu pesmu “Bliži suncu”. Posle toga je bilo: „Vojo evo ti svi kanali, zovi nas kad završiš da slušamo“. Prvi put u istoriji benda smo radili na taj način, da smo nekome potpuno prepustili produkciju, da radi šta god hoće. Dešavalo se da mu kažemo: “Ovo baš nije kako smo mi zamislili”, mada možda u jednoj ili dve pesme, i to u nekim sitnicama. U principu bili smo apsolutno odusevljeni njegovom produkcijom. Doneo je novu dimenziju snimcima i njegova zasluga je velika u celom tom kreativnom poslu, produciranja snimaka. Nije to bilo samo da se sve čuje na albumu. On je zaista dao neki fazon, stil, farbu koja je sve ujedinila u jedan album.

– Kako će izgledati repertoar kada krenete sa koncertima?

Gile: Videćemo u hodu kad krenu koncerti, koji se generalno planiraju od proleća. Album je u decembru, osim u Srbiji, izašao i u Hrvatskoj i u Sloveniji. To je prvi naš album posle 22 godine koji izlazi na tim teritorijama, na kojima mi inače redovno sviramo. To je pravo čudo da sviramo 22 godine na terenu na kom nismo prisutni ni u medijima, niti izdajemo nove albume. Ideja ja da ljudi malo „svare” album, da ga preslušaju i do proleća nauče. Ima ljudi koji su već izrazili želju da čuju ceo album uživo. Ne bih imao ništa protiv, ali bojim se da ipak moramo da zadržimo neki deo repertoara koji ljudi očekuju. Tako da ćemo možda malo koncerte produžiti. Naši koncerti su generalno oko sat i po, sat i 45 minuta. Mislim da ćemo sad ići na dva sata, možda i malo duže. U planu je sigurno da sviramo minimalno četiri do pet novih pesma.

– Je l’ ostaje u planu veliki beogradski koncert?

Gile: Svakako. Jedino što još ne mogu da kažem nikakav termin. Mi orijentaciono ne planiramo da bude na početku turneje. Ideja je da se malo usviramo po nekim manjim koncertima i kad bude beogradski koncert da budemo potpuno utrenirani, u punoj formi. Postoji teorija da se koncert desi i u septembru, da ne bude u junu, ali razmatramo još uvek. Videćemo kako se razvija situacija što se tiče albuma, kojom brzinom ulazi ljudima u uši. Dobro je da se prvih 50.000 prodalo brže nego što smo pretpostavljali. To je naš najprodavaniji album ikad! Naravno svesni smo da se u normalnoj prodaji ne bi prodalo toliko, već je cela ponuda i niska cena doprinela tome, ali Telekom i mi smo mislili da će to sigurno biti dobrih dva meseca u prodaji. A zapravo je magacin Telekoma već za manje od mesec dan ostao potpuno prazan. Kompletan album košta kao i svako normalno izdanje u prodavnici. Ljudi su navikli da režu diskove i kupuju jeftine ponude. Zbog svega toga ne očekujem da će se senzacionalno prodati u Srbiji. Taj disk je pre svega namenjen Sloveniji i Hrvatskoj. U Srbiji je namenjen nekim hard kor fanovima koji zaista žele da imaju normalan prozivod, sa knjižicom i fotografijama. Ja kao stari skupljač ploča i diskofil totalno mogu da se uživim sa tom ulogom.

{youtube}0rYTQzoaWSM{/youtube}

Gile o albumu To što vidiš to i jeste

Nemaš nikom ništa da daš

To je u stvari zadnja pesma koja je nastala na albumu. Čudno je to, pošto ljudima zvuči kao da je najbliže u vezi sa onim što smo radili ranije. U jednom trenutku sam ukapirao da smo totalno na nekoj teritoriji fanka, regea i bluza. Falila mi je jedna bazična rokenrol, jednostavna stvar, i onda smo krenuli da radimo. To je možda jedina stvar koju sam ja više inicirao, pa smo je onda zajedno uradili nas trojica. Dosta ljudi je komentarisalo da im zvuči kao izgubljena stvar Roling Stonsa. Svakako da je uticaj tog benda kod nas uvek bio prepoznatljiv. Može se reći da je tekstualno jak uticaj Bob Dilana (Dylan) i te njegove faze iz sredine šezdesetih, a muzički zvuk Stonsa iz perioda „Exile On Main Street”.

Noć me zove

Interesantno da smo tu pesmu skoro izgubili. Jedna od retkih pesma koje su u demo fazi bile slučajno obrisane. Ljuba je bio na putovanju u Indiji pa se vratio, i onda sam se setio pesme i pokušavali smo da je rekonstrišemo po sećanju. Srećom uspeli smo pošto mi je baš bila draga melodija.

Bliži suncu

Često se kod mene u pesmama pojavljuje sunce kao u “Sunce zna da mesec zna” („Letim, sanjam, dišem“ 1988) i “Sijaj sad kao novo sunce” („Zašto da ne“). Ja sam sunčani znak. Ovan u horoskopu, dete proleća. Meni je sunce bitna planeta. Volim proleće i leto, ne volim jesen i zimu. Nije ni čudo da se sunce pojavljuje u mojim tekstovima. U nekom trenutku smo planirali da to bude prvi singl na albumu i svakako da će biti jedan od narednih, možda već treći singl. Ta pesma na neki način dobro prezentuje ceo album, jer ima deo koji peva Ljuba i deo koji pevam ja.

Ti to možeš

To je nekako pesma koja nastala na probi, dosta pod uticajem Motaun (Motown) zvuka, soul muzike s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Nekoliko ljudi je tu pesmu uporedilo sa Pol Velerom (Paul Weller), što je zanimljivo poređenje. Pretpostavljam da misle na „Wild Wood” i „Stanley Road”, albume koje volim. I oni su pod uticajem Motauna. Generalno najjači uticaj na albumu je crna američka muzika iz sedamdesetih, soul, fank, rege, bluz i džez.

Pokaži mi (kakav je tvoj grad)

Najviše može da se nalepi na “Kako bubanj kaže”. Negde sam pročitao poređenje sa „Ja želim promene (Baby, Baby, Baby)” i ovu pesmu su nazvali kao neko njeno unuče. Duhovito poređenje. (smijeh) Skoro se može izvesti taj zaključak. To je od štofa i hemije koja se dešava kad Ljuba i ja zajedno pravimo stvari. Fank i plesna muzika je jedna od naših dodirnih teritorija. To je muzika koju i jedan i drugi volimo. Tu se lako nalazimo.

Nikad ne znam

Meni je to možda najbolja stvar na albumu. Nisam anketirao sve članove, ali čini mi se da im je najbolja ili možda među prve dve-tri pesme na albumu. To je nekako pesma u kojoj zaista ima raznih uticaja. Čuje se dugogodišnje slušanje krautroka, nemačkih bendova sedamdesetih, najviše Ken (Can), mada ima malo i Kraftverka (Kraftwerk). Uticaj prvog albuma Pablik imidža (Public Image). Dosta je uticala na obe dugačke stvari Majls Dejvisova (Miles Davies) fjužn faza koja je počela sa albumom „Bitches Brew” (1970).

Vrati se

Tu je pesmu Voja Aralica spasio iz kante za đubre. Nekad čovek sa nekim pesmama dođe u totalnu pat poziciju i ne zna šta sa njima da radi. Tako je bilo i s tom pesmom. Već smo „prolupali“ posle tih pet godina rada. (smijeh) Da nije bilo njega pitanje da li bi se pesma našla na albumu. On je preeditovao pesmu i vratio refren koji smo mi izbacili. Svašta smo imali od sumanutih ideja.(smijeh) Rezultat bi verovatno bio da bi unakazili pesmu ili je totalno izbacili. Ovako je Voja u stvari napravio intervenciju zbog koje smo ga i zvali, kao nekog čoveka u koga imamo poverenje.

Mister ministar

Radi se o regeu, a rege često vezujem za neku političku angažovanost. Moja inspiracija je u stvari bila pesma “Police and Thieves” Džunior Marvina (Junior Murvin) koju su proslavili Kleš na prvom albumu („The Clash“ 1977). To je linija belog regea koji su negovali Kleš i doveli do vrhunca na albumu „Sandinista” (1980) koja je meni uvek bila draga ploča. Evo sad je to nekako isplivalo zajedno. Ima ta veza, taj falset kako pevam i taj kao neki angažovaniji tekst i sam rege žanr. Te stvari su meni nekako u glavi bile vezane.

Gde god odem

Ta stvar i “Pokaži mi (kakav je tvoj grad)” su kao brat i sestra. To su dva prava fank roka na albumu. Mislim da je to još jedan od potencijalnih singlova i plesna pesma koja bi super funkcionisala u klubovima. Sigurno da ćemo oba ta fanka svirati uživo.

Da, da, da, da

To je jedan od dva megalomanski dugačka džem sešna. Postojao je neki rif i neki ritmovi, ali zapravo se nismo ništa dogovarali, nego: „Ajmo sviramo i snimamo”. I to je bilo to što je izašlo iz nas. „Nikad ne znam” i „Da, da, da, da” su dve stvari najbliže nekom džem sešnu, tako su i nastale. S tim da smo hteli da malo navučemo da budu i pesme, a ne samo sešn. Pa sam posle uradio tekstove i vokale. Meni su na neki način te dve najduže pesme i najdraže. Sad mi se čini da su to neke pesme koje će mi se najviše dopadati i za pet i za deset godina. Najviše smo se oslobodili i bez ikakve kalkulacije smo došli do svog unutrašnjeg glasa.

Zvanična strana: www.elektricniorgazam.com

(Visited 64 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone