Džiboni: Praviću koncert u Beogradu


Splitski kantautor Zlatan Stipišić Džiboni u ekskluzivnom intervjuu za „Blic” najavljuje da će konačno, na radost brojne publike, imati koncert u Beogradu. Džibonija publika voli zbog njegove iskrenosti, a mi smo tokom intervjua stekli utisak da je on sasvim običan, simpatičan, porodičan i duhovit čovek s velikim darom koji je iskoristio da ljubav i život koji ga okružuju pretoči u pesme.

  • Da li ćete i kada praviti koncert u Beogradu?

– Sigurno! Da, da! Ne znam tačno kada, jer je to velika odgovornost i velika su očekivanja. Trebalo bi da okupim specijalnu ekipu koja svira sa mnom, a ima tu i Francuza i Makedonaca… Meni je veoma bitno ko će da svira i kako će ta muzika zvučati. Niko nije veća zvezda od pesme, tako je to kod mene. Treba to sve posložiti, tako da datum ne zavisi samo od mene. Dolazim u Beograd u nekom narednom periodu…

  • Čemu bi trebalo da nas nauči vaš poslednji album „Toleranca“?

– Poruka je da smo svi, u stvari, puni predrasuda i da bi pre nego što doneseš sud o drugom čoveku trebalo da se staviš u njegovu kožu i vidiš neke stvari. Okolnosti te prave onakvim kakav si, život te brusi i obrađuje, a nemamo mi svi iste okolnosti. Zbog toga nije dobro da čovek ima predrasude o nekome. I to se odnosi na sve, na bilo kakve različitosti.

  • Dugi niz godina organizujete humanitarne koncerte. Danas se ljudi retko okreću humanosti…

– Da, uvek imamo te akcije. Izuzetno sam zadovoljan svojom publikom i prijateljima, oni se uvek odazovu na humanitarne akcije, oni su osvešteni u tom pogledu. Smatram da bi humanitarne akcije malo više trebalo da podrže ljudi koji su u velikim biznisu, tajkuni, oni bi trebalo da budu malo otvoreniji prema opštoj stvari. Ljudi misle da su sve učinili ako su platili porez, a to nije ništa. Moraš biti zahvalan Bogu ako te je blagoslovio time da radiš posao koji voliš i da time možeš da rešiš problem sebi i generacijama koje dolaze. Obično se ta sebičnost kod nekih poslovnih ljudi javlja iz oholosti da sve ide njima. Kada imaš mnogo novca, javlja se oholost da je sve zauvek, a jedno jutro možeš da se probudiš, da slučajno odeš na sistematski pregled i da shvatiš da je jedna bakterija jača od tebe. Od svog tog bogatstva ljudi postaju nesvesni okruženja. Narod je svega svestan. Bogati ljudi su ti nevidljivi koji bi mogli da učine nešto.

  • Na koji način stvarate pesme?

– Nikada nisam našao formulu, da jesam, bio bih Bono Voks. Ne znam. Puno radim i napišem mnogo glupih pesama, prosečnih kojih se odreknem, a neke eto budu veoma dobre. Ne volim kada moje pesme liče na druge, ne zato što se bojim da će me tužiti, već me to pogađa u ego. Tada se osećam nesposobno. U mojim pesmama se opisuje život. Moj život, život ljudi oko mene, mojih bliskih prijatelja koji se ispovedaju.

  • Koliko vam je bitna ljubav?

– Verujem u ljubav i verujem da ona nije materijalna, iako me svaki dan demantuje. Znate onaj osećaj kada želite da verujete u nešto iako su činjenice drugačije. Verujem da ljubav nije kupovina i da je treba zaslužiti i negovati. A eto, danas imamo sponzoruše koje su sretne i njihovi frajeri su sretni, i eto, možda i nisam u pravu.

  • Dugo ste u skladnom braku, koja je tajna?

– Smatram da su nekako bitni strast i razumevanje. Ako postoji samo razumevanje, onda možeš biti u braku i s prijateljicom, ali ne sme brak biti ni samo strast. Od puno sastojaka to zavisi, nije samo do sira i šunke. Ima tu raznih začina. Moj brak je po novim merilima dug, a meni se čini da je prošao za sekund. Svi me to pitaju i ispada da imam najduži brak. Rano smo se uzeli i meni je za sve vreme stvarno super sve, i nisam ni osetio da dugo traje.

  • Imate li ambiciju da neko od vaše dece krene vašim stopama budući da muzika u vašoj porodici postoji generacijama?

– Sada su druga vremena. Nije kao što je nekada bilo. Kada sam bio dečak i kada bih video poster grupe AC/DC mislio sam da gledam božanstvo, a danas deca imaju plejstejšn. Nije ista vrsta uzbuđenja. Ono što bih ja želeo je da moja deca rastu što udaljenija od fokusa javnosti jer ne bih voleo da se osete važnim. Mnogima je u jednom momentu dovoljno što su nečiji sinovi ili kćeri. Meni je puno draže to što, recimo, sin Klinta Istvuda svira kontrabas, a mogao je biti nekakav glumac B-produkcije na račun tate. Nemam ambicije da moja deca budu nekakve zvezde, neka budu šta žele, samo neka budu pošteni, dobri i srećni.

Fan klubovi

Gibonni

  • Smatrate li da ste uspeli u životu?

– Moram da budem zadovoljan budući da sam stvarno jedan od retkih ljudi koji radi ono što voli na način na koji želi. Jedinu frustraciju koju imam jeste što sve ovo nije preraslo neke veće prostore, izvan našeg govornog područja. Istina je da imam fan klub Nemaca, Francuza, ne iz dijaspore, nego originalnih koji vole da kupuju albume, dolaze na koncerte, organizuju autobuse. Ne bih mogao reći da je to neka slava, to je više kao neka sekta. Puno ih volim i puno mi znači to što razumeju moju energiju, iako ne razumeju reči.

  • Autor: Marija Radojković
  • Foto: B. Vučković
  • Izvor: Blic Online
(Visited 43 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Email this to someone