Don Antonio – zvuk koji ne poznaje granice


Antonio Gramentijeri (Antonio Gramentieri), jedan je od najcenjenijih muzičkih producenata i gitarista nove italijanske scene koji je najpoznatiji je po radu u bendu Sacri Cuori. U dosadašnjoj karijeri sarađivao je, kako u studiju, tako i na samoj sceni, sa respektabilnim imenima kao što su Ričard Bakner (Richard Buckner), Den Stjuart (Dan Stuart), Hugo Race Fatalists, Teri Li Hejl (Terry Lee Hale), Alehandro Eskovido (Alejandro Escovedo), JD Foster, David Hidalgo, Džim Keltner (Jim Keltner), Mark Ribo (Marc Ribot) i mnogim drugim izvođačima.

U aprilu prošle godine, njegovo samostalno debitantsko ostvarenje konačno je objavljeno. Upravo je ploča “Don Antonio” razlog za njegovu regionalnu turneju, a na mapi su se našli i Kragujevac, Jagodina i Beograd. Tim povodom razgovarali smo sa Antonijom koji nam je govorio o svojim muzičkim projektima, saradnji sa gorepomenutim umetnicima, zvuku na novom izdanju, ali i u kakvom mu je sećanju ostao Beograd kada je premijerno nastupao u srpskoj prestonici.

Rock Svirke: Za sam početak, kažite nam, ko je Don Antonio?

Antonio: Kao lik, Don Antonio predvodi stari orkestar koji svira na krstarenjima i seoskim vašarima, negde na jugu. Čovek koji se smeje, sa specifičnim šarmom, ali i određenom dozom misterije. Njegova muzika ne dolazi sa nekog posebnog mesta, ona vodi poreklo sa svih lokacija na kojima je bio, u isto vreme.

Rock Svirke: Poznati ste kao član grupe Sacri Cuori. Kako ste se odlučili da se otisnete u solo vode?

Antonio: Napunio sam 45 godina, odlučio da se više istaknem i razvijem neke ideje bez uplitanja tuđeg mišljenja. Bendovi, kao i većina porodica, imaju određeno vreme gde mogu da napreduju, nakon toga uglavnom se sve svodi na očuvanje. To je možda u redu kod porodica, ali ne i u muzici. Barem za mene.

Rock Svirke: Koje su glavne razlike između Don Antonija i grupe Sacri Cuori?

Antonio: U pitanju se dve različite tačke na istoj mapi. Sacri Cuori je uspostavio način pristupanja tradicijama, čak i italijanskoj, sa kosmopolitskim dodirom, bez kopiranja razglednica iz prošlosti. Don Antonio „kopa dublje“ na pojednim zvučnim mestima, pokušavajući da održi ideju novog folklora, u dobu gde se nacionalne kulture i tradicije stapaju jedna u drugu.

Rock Svirke: U jednom intervjuu za srpske medije, Den Stjuart (Dan Stuart) je izjavio kako je muzika koju svira Sacri Cuori idealan „omotač“ za njega, odnosno za Marloua Bilingsa, njegov alter ego i izneo je niz komplimenata na vaš račun. Kako reagujete na ovakve stvari i kakve su vaše impresije prilikom saradnje sa njim?

Antonio: Pre oko deset godina, Den me je izabrao i stavio na internacionalnu stazu i biću mu večito zahvalan zbog toga. Volim njegove pesme i način pisanja još otkad sam bio dete, tako da sam se uvek trudio da ispoštujem njegov stari repertoar, a da novije pesme postavim na novo mesto. Mišljenja sam da smo zajedno stvorili izuzetno dobru muziku i svirali izvanredne koncerte, naročito kao ogoljeni duo.

Rock Svirke: Zadivljujuća je lista muzičara sa kojima ste snimali i nastupali, pa da li nam možete otkriti sa kim je bilo najlakše, a sa kim najteže sarađivati?

Antonio: Zaista, nisam imao nijedno „loše“ iskustvo do sada. Možda, kada smo radili sa poznatom italijanskom pevačicom Nadom, nismo mogli da razvijemo svoj zvuk ili neke ideje, jer je sve već bilo unapred određeno, pa sam patio zbog osećaja da ne doprinosim ni sa čim. Ali, i to je deo našeg posla. Međutim, sa ljudima kao što su Alehandro Eskovido (Alejandro Escovido) i Hugo Rejs (Hugo Race) pre deset godina to je bila instant karma, instant ljubav. Den, Teri Li Hejl (Terry Lee Hale), Ričard Bakner (Richard Buckner) važe za muzičare sa kojim je teže raditi, budući da njihova raspoloženja i emocije mogu biti veoma ekstremni. Za nas nije bilo tako. Divna iskustva. Ploča sa Teri Lijem je jedna od produkcija na koju sam najviše ponosan, dok je turneja sa Baknerom, jedna od dve najbolje u mom životu i veoma mi nedostaje.

Rock Svirke: Prošle godine, objavili se debi solo album. Da li ste zadovoljni konačnim rezultatom?

Antonio: Jesam. Iskakanje iz Sacri Cuori vagona moglo je značiti veoma dobro organizovano samoubistvo, međutim, ispostavilo se da je u pitanju početak nečeg još interesantnijeg, izazovnijeg, svežeg.

Rock Svirke: Zvuk na tom albumu miri bluz i džez, sever i jug, Mediteran i Afriku, starinski i moderni folk. Da li je to bila vaša početna namera?

Antonio: Moja namera bila je da stvorim muziku koja odražava moj lični svet kao muzičara i kao slušaoca, takođe. Mislim da je era „žanrova“ davno nestala, sa mnom ili bez mene u tome. Nijedna od ovih kompozicija nije nastala sa idejom „hajde da napravimo nešto u džez stilu, sad ću malo na latino, pa ću sad nešto slično postulatima italijanske filmske muzike“. Jednostavno, nekako se desilo.

Rock Svirke: Ploča „Don Antonio“ je snimljena na Siciliji. Da li vam je ovo ostrvo pružilo neko posebno nadahnuće?

Antonio: Želeo sam mesto koje je italijansko i egzotično u isto vreme. Sicilija poseduje prirodni geografski položaj koji predstavlja vrata mnogim različitim svetovima.

Rock Svirke: Hugo Rejs (Hugo Race), bivši član Kejvovih Bad Seedsa, takođe učestvuje na ovom izdanju. Na koji način je njegovo prisustvo doprinelo albumu?

Antonio: Bili smo zajedno u studiju prilikom snimanja trećeg albuma Fatalista (bend Hugo Race Fatalists prim. aut.) „24 Hours to Nowhere“, što je ujedno i poslednje Sacri Cuori snimanje, za sada, pa smo krenuli na turneju. Već sam bio u Don Antonio raspoloženju, imao sam neku muziku koju sam napisao nakon jednog teškog zbogom. Tokom pauze, zamolio sam ga da napiše reči preko toga. Pokidao je za 15 minuta, bilo je savršeno. Siguran sam da ćemo se ponovo sresti, u ovoj ili onoj inkarnaciji.

Rock Svirke: Vaša muzika se definitivno može okarakterisati kao filmska, stoga ne čudi da iza soundtracka nekoliko filmskih ostvarenja stoji vaše ime. Kakva su vam iskustva u vezi sa tim projektima?

Antonio: Volim filmsku muziku. Mislim da uvek stvaram filmsku muziku, čak i kad nemam poseban film za to. Kad god mi se ukaže prilika da zaista to i uradim, ja sam najsrećniji čovek na svetu. Nisam ih uradio mnogo, ali su to uvek bili kul projekti, od filma „Zoran, moj nećak idiot“ do miniserije „Hundred to Go“ za Fox ili „Delitti“ za Fox Crime. Još uvek čekam Dejvida Linča, otkako sam bio dete…

Rock Svirke: Ovo neće biti prvi put da nastupate u regionu. Svirali ste već u Beogradu, još 2012. godine, a ne krijete da je Kotor jedan od vaših omiljenih gradova. Kakvo je vaše mišljenje o zemljama i narodima na Balkanu?

Antonio: Svirali smo u Gun Clubu u Beogradu. Sećam ga se veoma dobro, jer je to bio prvi grad gde smo bili, a da su oznake bile na ćirilici. Zatim smo se vratili sa Denom nekoliko godina kasnije. Sjajan je grad sa odličnim vibracijama, sa super osećajem aktuelnosti. Beograd i Krakov su dva grada u Evropi gde bih se preselio sutra. Takođe, već znate da imate najlepše devojke na svetu, ne moram ja to da vam govorim.
Kotor je prepun prijatelja i tamo smo se uvek divno provodili. Generalno, Balkan je prostor gde najviše volim da sam na turneji. Još uvek je raznovrsan, stvaran, još uvek je različito iskustvo. Nažalost, biti „stvaran“ u 2018. godini ponekad znači da privreda još uvek pokušava da se oporavi i dođe do određenog nivoa, ali kada su identitet i energija prisutni i dalje postoji razlog da se ide i razlog da se ostane.

Rock Svirke: Imate veoma gust raspored na turneji. Kako ispunjavate ono malo slobodnog vremena kad niste na bini?

Antonio: Usporio sam sa turnejama u posednjih godinu i po, jer sam se koncentrisao na snimanje albuma. Upravo sam završio jedan sa bendom The Strange, projekat koga čine grupa The Bambi Molesters i Kris Ekman (Chris Eckman). Ploča sa Eskovidom biće sasvim nova avantura, baš sam se vratio sa dvostrukog putovanja u Teksas gde sam sarađivao sa njim, a počinjemo sa snimanjem poslednjeg dana ove turneje. Generalno, volim da putujem sa svojom devojkom, da čitam i gledam filmove, hodam ili džogiram na selu tokom jutra. I trudim se da ostanem u kontaktu sa mojim starim prijateljima van muzičkog sveta. To vas čini čovekom.

Rock Svirke: Možete li preporučiti neke italijanske ploče, knjige ili filmove koji su vas oduševili u poslednje vreme?

Antonio: Moram priznati da slušam i čitam pretežno stare stvari. Italija nije odavno u najboljem trenutku svog kulturnog života. Nedavno sam kupio (ponovo!) sabrana dela Enija Flajana (Ennio Flaiano) i još uvek mislim da su izvanredna. Takođe, ponovo sam pročitao putopise Đanija Selatija (Gianni Celati) koji su zaista izuzetni, kako u stilu pisanja, tako i u fotografijama.
Što se muzike tiče, uvek svima preporučujem da se presele iz Morikone-vestern sveta i daju šansu drugim stvarima. Rad Nina Rote za Felinija je čista magija, kao što znamo, ali „Giulietta degli Spiriti“ je savremena i hrabra koliko italijanska muzika može da bude. Armando Trovajoli, takođe, ima toliko skrivenih dragulja, da biste mogli da provedete čitav život slušajući samo njegove kompozicije. On je naš Henri Mansini.

 

(Visited 60 times, 1 visits today)