Brajan Feri u Štark Areni: Elegancija i stil su večni


Petak, 20.15 na satu, svetla u Areni su pogašena, posetioci još uvek pristižu i u mraku pokušavaju da pronađu svoja sedišta. Osmočlani bend na sceni započinje senzualnu melodiju „The Main Thing“, a zatim se pojavljuje on – njegovo neprolazno pop visočanstvo Brajan Feri (Bryan Ferry).

Bela košulja bez kravate, crni sako zakopčan (ostaće tako do kraja večeri) i osmeh koji već decenijama uspešno odoleva i najgušćoj tami – legendarni kantautor je na sceni i momentalno okupira svu našu pažnju. Uskoro će ovaj britanski dandy proslaviti 73. rođendan, a toliko pleni harizmom, šarmom i elegancijom, kao i večnom mladošću da mogu da mu pozavide mnogi muzičari kvazi srcolomci koji mu po godinama mogu biti unuci. Štaviše, verovatno bi trebalo da mu se zahvale što uopšte dišu na ovom svetu, jer nije isključeno da su im se roditelji smuvali upravo uz neku od numera Brajana Ferija.

Neizostavno, rame uz rame sa njegovim imenom stoji i Roxy Music, bend koji je žario i palio sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Rasprodate turneje, koncertni spektakli, platinasti albumi i besmrtna paleta hitova ostavština je ove grupe, a njihov lider potrudio se da nam ih prezentuje na najbolji mogući način. Odavno neki put u nostalgiju nije zvučao tako ugodno i prijatno. Pored poznatih RM pesama, Feri i njegov prateći sastav odsvirali su i nekoliko numera iz njegovog solo opusa, pa se setlisti, zaista nema šta zameriti.

Kada je ponašanje na pozornici u pitanju, Brajan Feri je pravi pravcati gospodin. Odaje utisak holivudske zvezde između dva rata, više nego rokenrol superstara. Elegancija i glamur prosto izbijaju iz njega, reklo bi se da je u mladosti zavodio džentlmenskim manirima i stilom. Stari romantik lagano je klizio na sceni od jednog do drugog člana benda, nekoliko puta je sedao za klavir kako bi učestvovao u instrumentalnim zadacima, a jednom se latio i usne harmonike, za potrebe Dilanove obrade „Don’t Think Twice, It’s Alright“. Glas mu je najbolji koliko to u ovom trenutku može biti, ali je imao svesrdnu pomoć dve tamnopute pevačice u ulozi pratećih vokala koji su izvlačile visoke deonice.

Što se tiče pratećeg benda, odavno nismo videli tako perfektno usviran i harmoničan sastav. Basista, klavijaturista, violistkinja, gitarista, saksofonistkinja, bubnjar i pomenuti prateći vokali u potpunosti su oduševili beogradsku publiku. Stari lisac, Kris Speding (Chris Spedding), briljirao je prilikom brojnih gitarskih solo izleta, Marina Moore na violi je davala svoj pečat kad god bi se ukazala prilika za to, ali je show ukrala saksofonistkinja Džordža Čalmers (Jorja Chalmers) obeleživši doslovno svaku pesmu, čiji su nas sofisticirani solo pasaži ostavljali bez daha. Impresionirana njenim performansom, publika joj je dodelila joj najveći aplauz po završetku nastupa.

Nepotrebno je govoriti o ovacijama koje su se dešavale tokom „Slave to Love“, „Do the Strand“, „Don’t Stop the Dance“, „Avalon“, „My Only Love“, „Love Is the Drug“, već možete pretpostaviti kakav su prijem kod prisutnih postigli ovi pop biseri, ali bi trebalo izdvojiti „In Every Dream Home a Heartache“, iznenadni highlight večeri, koja se nakon relativno mirnog vokalnog dela pretvorila u monstruoznu instrumentalnu eksploziju, u kojoj se posebno istakao bubnjar benda.

Za sam kraj, ostavljene su plesni hit svih žurki u poslednjih nekoliko decenija „Let’s Stick Together“ i veliko finale u vidu Lenonove „Jealous Guy“. Čisto zadovoljstvo, bez ostatka.

Nakon sto minuta istinske muzičke rapsodije, Feri se poklonio publici i označio savršen kraj savršenog koncertnog iskustva.

(Visited 50 times, 1 visits today)