Bent Sæther (Motorpsycho): Za nas je uspeh kada ti publika veruje


Trio Motorpsycho, jedan od najvećih norveških rok bendova u istoriji, u petak 9. marta u beogradskom Domu omladine održaće premijerni concert u našoj zemlji u okviru turneje na kojoj promovišu svoje najsvežije izdanje “The Tower”. Oformljeni su 1989. godine, a glavna karakteristika čitave njihove karijere jeste promena i stalna potreba za muzičkim istraživanjem. Gotovo da ne postoji žanr sa kojim ovi rok veteran nisu eksperimentisali, a mnoga priznanja i sve veća baza obožavalaca svedoči o uspešnosti tih projekata.
Gitarista Bent Sæther našao je vremena da sa nama popriča o samim počecima benda, muzici koja ih inspiriše, konstantnoj kreativnosti koja ih ne napušta već skoro tri decenije, nagradama, koncertima i novom albumu, a nakratko smo se dotakli i fudbala.

Rock Svirke: Na koji način biste najbolje opisali muzički stil benda Motorpsycho?

Bent: Zaista ne znam! Tokom trideset godina koliko postojimo, oprobali smo se u najrazličitijim žanrovskim pravcima – pop, rok, metal, psihodelija, prog, džez, avangarda, čak i kantri… samo recite – međutim, naš glavni fokus bio je eksplorativni rok, zajedno sa počecima progresivnog roka, ali uz pank energiju i džez način razmišljanja. Oprostite, ovo verovatno ništa ne objašnjava, ali to je najbolje što mogu.

Rock Svirke: Šta se promenilo od kasnih osamdesetih godina prošlog veka do danas, kada je u pitanju vaš bend?

Bent: Promenili smo nekolicinu bubnjara, još više klavijaturista, kao i par gitarista, ali jezgro grupe smo oduvek činili basista Hans Magnus (“Snah”) Rajan (Ryan) i moja malenkost na gitari. Nas dvojica smo i “pevali”, a i autori smo većine pesama. Pretpostavljam, na početku smo mogli da se svrstamo u grandž/hardkor bend. Od tada, na preko dvadeset izdanja, prošli smo kroz mnoštvo stilskih avantura, da bismo evoluirali u ovo što smo sada. Poslednji album “The Tower” prilično dobro reprezentuje naše interese i preokupacije u poslednje vreme, a još uvek nas nije napustila inspiracija i radoznalost kada je muzika u pitanju.

Rock Svirke: Imajući u obzir da je black metal dominirao u Norveškoj tokom devedesetih godina, kako ste ste odlučili da se priklonite grandž/hardkor muzici?

Bent: Nikada nas nije interesovalo da budemo deo scene ili nečeg sličnog, pa čak iako je naša pozadina čist heavy metal, krajem osamdesetih ovaj žanr se nalazio u fazi koja nije imala mnogo smisla – tako da smo mi bili više u onome što je danas poznato kao klasični rok ili noise rok koji je prethodio grandžu (Swans, Big Black, Sonic Youth, Hüsker Dü, Fugazi…) nego u metalu. Bilo je nekoliko drugih bendova koji su sviral sličnu muziku, poput ranih radova benda Turbonegro, ali premalo da bi se to smatralo scenom. Pretpostavljam da smo radili upravo ono što smo želeli. Ipak, black metal nije bio „dominantan“ tada u Norveškoj, već je postojala grupa od oko 30 ljudi koja se smenjivala po raznoraznim bendovima, tako da to nije predstavljalo veliku stvar kod nas. To je pripadalo andergraundu, jer niko zapravo nije znao o tome, dok ludilo nije prevladalo. Onda je postalo velika stvar.

Rock Svirke: Kakvu ste muziku tada slušali?

Bent: Kada sam se 1988. godine preselio u Trondhajm, radio sam kao di-džej na lokalnoj koledž radio stanici i drugi di-džejevi koji su tamo radili su me naučili mnogo o raznovrsnim žanrovima. Do momenta kada je Motorpsycho započeo sa radom, bio sam potpuno uronjen u pre-grandž alternativni rok, kao i u tadašnji britanski drone rok i naučio sam sve o ranijim fazama muzike: psych, prog, pank… Tako da sam slušao svu snimljenu muziku u poslednjih 30, 40 godina i pronašao dobre stvari u svakom žanru. Naša prvobitna ideja bila je da pomešamo pop senzibilitet grupe Hüsker Dü sa Sonic Youth bukom i dronepsych sastava Hawkwind.

Rock Svirke: Izabrali ste ime na osnovu istoimenog filma Rasa Mejera. Da li filmovi uopšte imaju nekakvog uticaja na vašu muziku?

Bent: Ustvari, mi smo pogledali film tek nekoliko godina nakon što smo već svirali pod tim imenom, ali nam je pristajalo: motor kao energija i psycho kao otkačeno. Odgovaralo nam je. Tokom godina svirali smo u nekoliko nemih filmova, dok su mnogi filmovi koristili našu muziku, tako da smatram da su mnoge naše pesme prilično filmske. Neke su zaista epske, dok neke pozivaju slušaoce da kreiraju male filmove u sopstvenim glavama, tako da mi zaista vizualizujemo dok stvaramo.

Rock Svirke: Da li se vaš način rada promenio od debi ploče „Lobotomizer“ sve do najrecentnijeg izdanja „The Tower“?

Bent: Mislim da jeste. Isprobavali smo svaki mogući pristup kada je pisanje pesama u pitanju, svakim novim korakom uvek naučiš nešto novo, tako da volimo da mislimo da postajemo bolji u tome (smeh). Takođe, u studiju smo pokušavali razne načine snimanja, usput naučivši šta nam odgovara, a šta ne. Ovih dana nastojim da pišem o temama i suštini, ne pravim „pesme“ na način na koji sam to ranije radio. To celu stvar čini interesantnijom i „modularnom“ jer postavlja različita pitanja i stvara različite izazove u procesu pisanja.

Rock Svirke: Činjenica je da ste konstantno inovativni kada je muzika u pitanju. Na koji način dolazite do novih ideja i kako održavate kreativnost na tako visokom nivou?

Bent: Hvala vam mnogo! Pa, ukoliko je to tačno, onda je to zbog ovih nekoliko stvari; ne pokušavamo da se takmičimo sa nama samima u odnosu na prošlu godinu, već nam izgleda prirodno da se okušamo u različitim muzičkim oblastima kada osećamo da smo nešto postigli. Kada nešto savladate, koristite to znanje da napredujete; po prirodi smo ekstremno nestrpljivi i potrebne su nam stalne promene koje čine da se osećamo zainteresovanim i angažovanim; za nas je uspeh kad ti publika veruje. Ono što se ljudima dopada nije nešto banalno poput muzičkog stila ili žanra, već osećaj uzbuđenja kako ćeš predstaviti muziku. Recikliranje starih stvari nikada nije bilo za nas, za razliku od stvaranja nečeg novog, tako da to sada postaje naš posao: da ostanemo nadahnuti i uzbuđeni zbog nove muzike, jer će na taj način publika moći da iskusi isto uzbuđenje. Pa, zar nije tako? Samo je sastav AC/DC uspeo da zvuči nadahnuto svirajući iste stvari iznova i iznova i sjajni su u tome, ali to jednostavno nije za nas.

Rock Svirke: Višestruki ste dobitnici Spellemannprisen nagrade koja se često konotira kao „norveški Gremi“. Koliko su vam značajna ovakva priznanja?

Bent: Takve nagrade su tapšanje po ramenu od strane establišmenta. Nikada nismo osećali da smo deo bilo kakvog establišmenta tako da nam to ne znači mnogo, ali bez obzira, ipak je lepo to tapšanje po ramenu i našim roditeljima se dopada. Nikakva priznanja koja možete dobiti tokom karijere neće biti proporcionalne količini truda i ljubavi koju ulažete, tako da mi je to sve lažno. Muzika nije sportska disciplina, te svi merni koncepti poput nagrada, top lista i slave su strane našem načinu rada i teško se povezujemo sa tim. Muzika bi trebalo da predstavlja umetnost, a ne takmičenje.

Rock Svirke: Bend Motorpsycho je do sada objavio mnoštvo dvostrukih albuma, čak i jedan trostruki, snimili ste rok operu, veliki broj konceptualnih izdanja, sarađivali ste sa Stivom Albinijem, eksperimentisali sa sijaset muzičkih stilova, svirali sa Trondhajm Džez Orkestrom. Da li postoji nešto novo u čemu biste voleli da se oprobate? Da li je išta ostalo?

Bent: Uh… nadam se! Čoveče, sviranje za Motorpsycho je neprekidna avantura gde svako poglavlje donosi nešto novo i inspiriše bez ikakve potrage ili razmišljanja o tome. Pomalo smo zen po tom pitanju: ukoliko je suđeno da se desi, desiće se. Naš posao je da budemo prisutni kada nas muza pozove i da budemo spremni na bilo šta što nam ona može doneti. Ukoliko uradimo naš deo u tom odnosu, vraćaće se stalno. Barem se tome nadam!

Rock Svirke: Po čemu se aktuelni, prošlogodišnji album „The Tower“ razlikuje u odnosu na ostale iz vašeg kataloga?

Bent: Još uvek je rano da bismo imali bilo kakav pregled o novom albumu, ali ono što mogu reći jeste da smo snimali sa novim bubnjarom u stranoj zemlji, sa novim ljudima i u novom okruženju, i mislim da to može da se čuje. Takođe, to je jedna od „najtežih“ ploča koju smo objavili u skorije vreme – ima dosta odličnih rifova na ovom izdanju. Pored toga, što se tiče tekstova, ovo je „najpolitičnija“ ploča u koju smo napravili, jer je nastala u vreme američkih predsedničkih izbora i svet je nekako delovao kao nesigurno mesto. Osećao sam da moram to da naglasim, a album postavlja pitanje koje se može sumirati u frazi „Gde je nestala pristojnost?“
Vidite, mi smo hipici u srcu i trenutno postoji mnogo stvari na svetu koji idu pogrešnim putem. Obično ne mogu da podnesem politiku u tekstovima – pripovedanje je užasno – tako da se nadam da u našim ne zvučimo propovednički ili arogantno, ali bilo je prosto nemoguće ne pisati o tim svarima, jer su se činile veoma važnim tada. Tako da je to zasigurno drugačije, jer su naši tekstovi uglavnom intimniji i ličniji.

Rock Svirke: Kako ste došli na ideju da snimate u slavnom Rancho de la Luna studiju u kalifornijskom gradiću Džošua Tri?

Bent: Već sam sa bendom Sugarfoot dva puta bio u tom studiju, tako da poznajem vibracije tog mesta veoma dobro. Mislio sam da će „The Tower“ imati koristi od te pustinjske magije, i sigurno jeste. Dejv Kečing (Dave Catching, muzički producent prim.aut.) je apsolutno neodoljiv, a mesto se umnogome razlikuje od svih drugih na kojima sam bio. Dobro je za dušu, takođe!

Rock Svirke: Tomas Järmyr je vaš novi bubnjar. Na koji način je njegovo prisustvo i sviranje doprinelo novoj ploči? U kojoj meri se on razlikuje od dva vaša prethodna bubnjara, Hakona Gebharda (Håkon Gebhardt)  i Keneta Kapstada (Kenneth Kapstad)?

Bent: Tomas je svirao sa nama samo tri meseca dok smo snimali „The Tower“ tako da nisam siguran koliko je uticao na materijal na ovom albumu. Većina pesama je bila napisana pre njegovog dolaska u bend, ali očigledno su njegov stil i senzibilitet umnogome pomogli pronalaženju pravih aranžmana i pravaca. Za razliku od Keneta, nije toliko instinktivan, međutim, može i sa time da se igra. Istovremeno, tehnički je veštiji nego Gebhard, ali takođe može biti i sirov kao on, samo ako hoće. On je zaista dobra kombinacija prethodna dva bubnjara, pretpostavljam. Tokom „The Tower“ turneje prošle jeseni, morao je da nauči mnogo starih pesama, još uvek ih uči – naša diskografija je prilično…obimna! Ali, fino se uklapa i zajedno smo bolji svakim novim koncertom.

Rock Svirke: Poznato je da nikada ne svirate isti repertoar dva puta, pa kako odlučujete šta ćete svirati na određenom koncertu? Da li vam to predstavlja problem, s obzirom na vašu obimnu diskografiju?

Bent: Ponekad praktične stvari odlučuju, na primer, ukoliko letimo do određenog mesta, ne možemo da ponesemo čitavu opremu koju posedujemo, tako da to donekle ograničava naš repertoar. S druge strane, nekada je sa nama dodatni član ekipe na turneji, tako da to podiže broj mogućnosti koje imamo na raspolaganju. Međutim, osnovni princip je, prosto, lep: sviramo ono čime smo inspirisani kako bi to dobro zvučalo. To znači da moramo rotirati setlistu, kako se sve to ne bi pretvorilo u cirkus ili rutinu. U takvim situacijama uvek se neko fokusira na pogrešne stvari, a to je upravo ono što pokušavamo da izbegnemo. Nije problem imati veliki repertoar – mi smo prilagodljivi i pragmatični, tako da dajemo sve od sebe bez obzira na situaciju. Mislim da ljudi ne doživljavaju naš bend u okviru posebnih pesama ili hitova, tako da ovaj prinicip funkcioniše dobro.

Rock Svirke: Svirali ste već u ovom regionu, tačnije prošle godine u Zagrebu. Kakva iskustva nosite odatle?

Bent: Od zemalja istočne Evrope, samo smo svirali u Poljskoj, pre nego što smo prošle godine bili u Budimpešti i Zagrebu, tako da se osećamo kao gosti u ovom delu Evrope. Do sada je sve bilo u redu. Na koncertu u Zagrebu nije bilo previše ljudi u publici, ali oni koji su posetili koncert delovali su zadovoljno, tako da se i nama svidela svirka. Nekako je čudno kada od nastupa u Nemačkoj gde vam dođe više od hiljadu ljudi, svirate u malim klubovima u nekim zemljama tokom iste turneje. Međutim, godi nam da idemo na nova mesta. Zanimljiv je izazov kada pokušavate da doprete do nove publike: ništa se ne uzima zdravo za gotovo i sasvim je drukčiji pristup kada želite da ih pridobijete u odnosu na koncerte pred vernim fanovima. Teško je, ali i zabavno!

Rock Svirke: Hajde da se sada malo odmorimo od muzike. Da li pratite fudbal? Navijate li za lokalni Rozenborg, najveći klub u vašoj zemlji?

Bent: Naravno! U poslednje vreme nisam bio u mogućnosti da idem na stadion, ali odem s vremena na vreme i uvek ih gledam na TV-u. Težak period od nekoliko godina je iza nas i sada smo se vratili tamo gde i pripadamo: na vrh!

Rock Svirke: Kakva je sadašnja scena u Norveškoj? Da li biste nam preporučili neke nove bendove i albume na koje bi trebalo da obratimo pažnju?

Bent: U Norveškoj trenutno ima više dobrih bendova nego ikada pre, čini mi se da stalno pronalazim nove stvari, od avangarde do popa. Odlično, rekao bih. Evo nekoliko preporuka koje mi prvo padaju napamet: Astrosaur “Fade in//Space out” (instrumentalni prog/metal), Ola Kvernberg “Steamdome” (instrumentalni plesni džez/prog na violini!), Needlepoint “Ainless Mary” (psihodelične gitare sa eksplozivnim džezom). Dopada mi se Gard Nilsen (Nilssen) i svi njegovi projekti (Acoustic Unity, Bushman’s Revenge, Puma, itd.), avangardni gitarista Stian Vesterhus (Stian Westerhus) koji je u poslednje vreme na turneji sa bendom Ulver, mračna i predivna pijanistkinja Suzana Valmsrud (Susanna Wallumsrød), Sunswitch (drone trio) i još mnogi drugi. Takođe, imamo i lokalnu izdavačku kuću, Crispin Glover Records, koja objavljuje isključivo albume bendova iz Trondhajma i tu se mogu pronaći zaista odlične stvari.

 

 

(Visited 22 times, 1 visits today)