Acid Mothers Temple – psihodelija iz zemlje izlazećeg sunca


Japanski muzički kolektiv, Acid Mothers Temple, vraća se u Srbiji, gde će održati koncerte u Beogradu i Novom Sadu. Svako ko je bio na nekom od njihovih nastupa, upoznat je sa kakvom energijom i žestinom praše ovi veterani. Pre ove mini turneje u našoj zemlji, alfa i omega benda, Makoto Kawabata, izdvojio je vreme kako bi sa nama razgovarao o promenama u sastavu, koncertima i procesu rada u studiju, odnosno uticaju kosmosa na njihovu muziku.

RS: Kako biste vi opisali muzički stil kolektiva Acid Mothers Temple?

Makoto: Naš stil karakterišemo kao „trip muzika“. U pitanju je muzika od koje vam mozak eksplodira i koja može da vas odvede na sam kraj univerzuma. 

RS: Šta se promenilo od kasnih sedamdesetih godina prošlog veka do danas, kada je u pitanju vaš bend?

Makoto: U suštini, sve je isto. Bar se ja nisam promenio. Ali, stekao sam iskustvo, osećaj, veštine i znanje. Na taj način, moja muzika je proširila vidike. Ali, nisam ja poseban u tome. Ukoliko ljudi nastave da rade nešto i nakon dvadeset godina, siguran sam da svako to može da dobije.

RS: Sebe smatrate kosmičkim glasnogovornikom pre nego muzičarom. Da li biste to mogli da objasnite? Kakvu ulogu igra kosmos u vašem stvaralaštvu?

Makoto: Muzika može da me nauči šta bi trebalo da sviram. Zbog toga ne moram da razmišljam o „kreativnosti“. Potrebno je samo da pratim poruku mog ličnog kosmosa. Potrebno je da načuljim uši i moram biti nesebičan. Tokom sviranja moja ličnost nije neophodna. Ona je samo prepreka sviranju čisto iz mog kosmosa.

RS: U poslednjih pet godina desilo se mnogo personalnih promena u bendu. Na koji način je to uticalo na vaš zvuk? Da li je to uticalo i na sam proces stvaranja pesama i sviranja na koncertima?

Makoto: Bend je zamenio stare članove benda mlađim. Bubnjar Nani, recimo, odrastao je uz dance muzika, ne uz rok. On naročito može da doprinese mnogim stvarima. Dosadilo mi je da sviram stereotipni old-skul rok sa Acid Mothers Temple, posebno što sam originalno svirao eksperimentalnu muziku.

Nani je, takođe, isto mislio, tako da nije svirao uobičajeni ritam mnogo vremena od početka svoje karijere. Kada smo pre deset godina nastupali zajedno kao duo pod nazivom Human Shower, osećali smo da smo kompatibilni, naročito prilikom improvizovanja totalno iščašenog ritma. To stvara mogućnosti za mnoge druge stvari.

RS: Koliko se oslanjate na improvizaciju prilikom snimanja u studiju i tokom nastupa po klubovima?

Makoto: Hm. Šta je „improvizacija“ kada je o muzici reč? Što se mene tiče, to je „sviranje, aranžiranje, komponovanje u isto vreme“. To se totalno razlikuje od takozvane „free muzike“, „impro muzike“. S druge strane, naravno da Acid Mothers Temple ima pesme, ali kao i u džezu, imamo samo teme, ne znamo gde će nas odvesti dalje. Čak i istu pesmu, sviramo na različite načine, na različitim mestima, u različito vreme za različite ljude. Nemoguće je da odsviramo istovetno! Moramo da vodimo računa o tempu, akustici i mnogim drugim stvarima. Tako da je i to, na neki način, improvizacija za mene. Moramo da sviramo najbolju moguću verziju u datoj situaciji.

RS: Pre nekoliko nedelja, članovi čileanskog benda Follakzoid svirali su u Beogradu, pa su nam rekli da njihovi nastupi nisu samo koncerti već „rituali“. Da li je slična situacija i sa vašim koncertima?

Makoto: Ha ha ha… Ne, nismo mi nikakav kult, već muzički kolektiv. Naročito zbog toga što AMT svira „trip muziku“ za ljude, naši koncerti su čista zabava za njih. Želimo da donesemo sreću i radost ljudima, makar tokom trajanja koncerta. Dodatno, „ritual“ u principu znači „formalizam“… a to mi se ne sviđa.

RS: Sarađivali ste sa mnogim izvođačima kao što su Silver Apples, Träd Gräs Och Stenar, Can, Guru Guru i mnogi drugi. Kakvi su vaši utisci povodom toga? Da li postoji neki muzičar sa kim biste voleli da sarađujete u budućnosti?

Makoto: Zaista sam ponosan što sam svirao sa svim ovim muzičkim veličinama. Oni su bili mnogo više iskusniji od mene, tako da sam to poštovao. Međutim, kada sviramo zajedno, muzičari u nama postaju jednaki. To je najvažnija stvar prilikom saradnje. Tako da čak i ja to primenjujem, nebitno koliko je muzičar mlad, može biti i trideset godina mlađi. Oni su sjajn i kad ostare, još uvek u njima ima snage i energije, ni radoznalosti im ne nedostaje. To me uvek oduševljava.

Zaista želim da sarađujem sa Captain Beefheartom i Albertom Aylerom kada umrem.

RS: Imate veoma gust raspored na turneji. Kako provodite ono malo slobodnog vremena kada niste na sceni?

Makoto: Do pre par godina, bili smo prodavnica ploča. Svaki put sam kupovao tonu ploča, oko 400, 500 tokom jedne turneje. Međutim, u poslednje vreme, naš raspored koncerata postao je gušći i duži. Takođe, ne postajem mlađi, pa moram da čuvam energiju za nastupe. Zbog toga, gotovo svi članovi benda provode slobodno vreme u kuvanju. Hrana nam je veoma bitna kako bismo ostali u dobroj kondiciji. Svako kuva posebno, jer se svi hranimo različito. Totalno smo D.I.Y.

S druge strane, provodim dosta vremena snimajući, čak i dok smo na turneji, jer ne stižem da provodim mnogo vremena u mom studiju u Japanu. Nekad to radim i u hotelskoj sobi nakon koncerta. Čitao sam da je i Frank Zappa na sličan način radio.

Znate, život nije zauvek. Mislim da mi je ostalo još nekih dvadesetak godina, te kad pomislim na to osećam da mi je preostalo da uradim još malo stvari. U narednom periodu ću još više ostariti, tako da je ovo moje poslednje životno doba. Moram da stvaram najbolje što mogu. Zbog toga ne spavam dugo, kada umrem naspavaću se koliko god želim.

RS: Kakva je muzička scena u Japanu? Da li postoji neki bend koji vas je u poslednje vreme oduševio?

Makoto:   Nisam deo takozvane “japanske muzičke scene” još od 1978. tačnije otkako sam počeo da se bavim muzikom. Ne poznajem mnogo drugih muzičara. S druge strane, u suštini sam nezainteresovan za novu muziku posle 1982. Godine. Međutim, underground scena u Japanu od sredine 80ih do kraja 90ih bila je veoma prosperitetna. Bilo je sjajnih muzičara I bendova, neki od njih još uvek sviraju.

(Visited 18 times, 1 visits today)