Sinoć se u gotovo rasprodatoj Areni Zagreb dogodio pravi pravcati audio-vizuelni spektakl u režiji jednog od istaknutijih bendova u istoriji rok muzike. The Cure su u okviru gargantuanske evropske turneje svratili i do hrvatske prestonice kako bi prosuli svoju magiju koja ne bledi ni nakon više od četiri decenije.
Iz tame, uz zvuke kiše i gromova koji su dopirali iz zvučnika, tačno u zakazano vreme redom su na pozornicu izlazili članovi „lekovite“ kohorte, da bi im se potom pridružio lider Robert Smit (Smith) praćen bučnim aplauzima i ovacijama. I dalje ne odustaje od prepoznatljive šminke, crne odeće i ptičije gnezdo kose (samo sa više sedih), a čini se da ni publici takva pojava nije dosadila. Naprotiv. Usledio je lagani korzo od jednog do drugog dela bine kako bi se pozdravio sa fanovima pre nego što se latio mikrofona i gitare.
Na novi album grupe The Cure čekamo već 14 godina, najavljeno je novo izdanje Songs of a Lost World, ali još uvek se ne zna tačan datum objave. Međutim, tokom ove turneje, svaki koncert startuje pesmom „Alone“ koja bi trebalo da se nađe na toj ploči te imamo nekakav uvid kako će ista zvučati. Dakle, melanholične melodije sa dugim instrumentalnim delovima koje postavljaju klasični kjurovski štimung pre nego što se začuje vokal Roberta Smita. Potom povratak u deceniju koja je predstavljala zlatno doba ovog sastava uz četiri pesme sa albuma Disintegration i The Head on the Door pa je publika ekstatično reagovala na bisere poput „Pictures of You“, „A Night Like This“ i „Lovesong“.
Koncept glavnog dela koncerta uključivao je mračniji ambijent uz opskurne i manje poznate stvari (da li one uopšte postoje za istinske obožavaoce benda?) sa tmurnijim predznakom, ali koje uživo predstavljaju prave koncertne poslastice poput „Burn“ (lični favorit) ili „Shake Dog Shake“ ili „From the Edge of Deep Green Sea“, između ostalih, kao i par novih pesama koje će biti dostupne na novom albumu „A Nothing Is Forever“ , odnosno „Endsong“ na samom kraju regularnog dela koncerta, kako i dolikuje, je li? Mada đuskalo se uz „Push“ i „A Forest“, u to nema sumnje! Numere su se smenjivale sa adekvatnim i promišljenim projekcijama na velikom video ekranu koje su dodatno potcrtavale raspoloženje pojedinih pesama i tako upotpunjavale atmosferu.
Posle sto minuta svirke i, ruku na srce, ne baš impresivnog oficijelnog finala, na red dolazi najpre prvi bis sa još četiri numere. Ponovo nova pesma „I Can Never Say Goodbye“ opipava puls publike, zatim sjajna „Want“ te sumorna „Prayers for Rain“ da bi ovaj blok okončala „One Hundred Years“ sa fotografijama na bimu iza njih koje jasno ukazuju na kritiku trenutnog stanja u društvu.
A, onda, drugi povratak na scenu i revija najpoznatijih i najuspešnijih pesama u karijeri ovog benda! Na početne taktove „Lullaby“ čitava dvorana oduševljeno reaguje, a zatim jedna za drugom ređa se svojevrsni best of uz „The Walk“, „Friday I’m In Love“, „Close To Me“, “In Between Days“, „Just Like Heaven“ i „Boys Don’t Cry“. Što se kaže, uslužena je i klijentela koja je došla samo zbog ovih hitova.
The Cure su odsvirali 27 pesama, ukupno dva sata i četrdeset minuta. Svirka je bila visokog kvaliteta kako se i očekivalo od ovakvog iskusnog sastava, a što je najvažnije, ljudi se i dalje lože i uživaju u tome što rade. Dugogodišnji basista Sajmon Galap (Simon Gallup) kao da ne stari, i dalje je panker u sakou starom, skače svuda po bini i sa fantastičnim bubnjarom Džejsonom Kuperom (Jason Cooper) čini ubitačnu ritam sekciju! Povratnik u postavu benda nakon 17 godina Perry Bamonte briljirao na klavijaturama i gitari, a posebne zasluge za zvučnu teksturu pripadaju Bouvijevom gitaristi Rivsu Gejbrelsu (Reeves Gabrels) te klavijaturisti Rodžeru O’Donelu (Roger O’Donnel). Glas Roberta Smita istovetno je snažan i nenarušen i zvuči kao pre nekoliko decenija premda čovek ima 63 godine. I dalje se prepušta publici do kraja, a fanovi to znaju da cene. Uzajmna veza i poverenje nakon ovog nastupa samo je još jače.
Prisustvovali smo odličnom koncertu grupe The Cure koja nam se predstavila u izuzetnoj formi te i posle 45 godina ostaju relevantan faktor u rok muzici.
