Na samom početku oktobra sada već davne (i verovatno mnogo bolje) 1983. godine Partibrejkersi su prvi put stali na scenu pred Novim Sadom. Tada su se upoznali, na najbolji i najfuriozniji način u stilu zvezda u usponu, ne pripadajući ni Novom talasu, ni rok mejnstrimu već naprosto rokenrolu onom beskompromisnom i nekomercijalnom. Skoro tačno 39 godina kasnije reklo bi se da je upoznavanje Novog Sada i Partibrejkersa bila ljubav na prvi pogled.
Počelo je snažno i glasno sa “Noć“, “Ako si“, “Zemljotres“. Svakako posle toliko godina, nabrajanje pesama je možda suvišno ali u paketu je to bila kompozicija brzog voza koja se minimalno zadržavala u svojim stanicama.
Zvuk kao i uvek, klasičan, distorzičan i glasan, energijom koja spaja Stounse i AC/DC i dodaje duh početaka. SKCNS Fabrika je sasvim sigurno primila ljudi preko svog kapaciteta, a svim prisutnima se Cane obratio svojim jednostavnim filozofskim porukama o ljubavi, životu, stanju u državi.
Svih 40 godina najistaknutiji svirački lik je svakako Anton koji kako vreme odmiče ima sve bolji zvuk i sve bogatije solo deonice, sa posebnim osvrtom na pesme “Hiljadu godina” i “Molitva“.
U nešto manje od dva sata je stalo 25 pesama i dva izlaska na bis što je prava mera za ovakav jubilej i kako bi sam Cane rekao, lomljenje u Novom Sadu.
Brzi voz od ne baš 1000 godina je protutnjao putem za jug za sobom ostavljajući hipnotisanu gomilu, a gomila može biti potpuno zadovoljna viđenim.
