18 godina bez Milana Mladenovića


Milan Mladenović - EKVDanas se navršava 18 godina od smrti Milana Mladenovića, kultnog rok muzičara čije je stvaralaštvo sa grupom „Ekatarina Velika“ (EKV) obeležilo drugu polovinu osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji.

Milan Mladenović je rođen 21. septembra 1958. godine u Zagrebu, od oca Spase (rodom iz Kruševca, Srbija), koji je bio vojno lice i majke Danice (iz Makarske, Hrvatska).U šestoj godini se s porodicom odselio u Sarajevo, a 1970. godine u Beograd.

“Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo… Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango-gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove kod čuvenog Gari Garinče. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd.”

Milan je u Beogradu završio 11. gimnaziju u kojoj je krajem 70-ih, zajedno sa školskim drugom Dragomirom Mihajlovićem – Gagijem, osnovao svoj prvi bend Limunovo drvo. Svirali su na gitarijadama u Žarkovu i Železniku, u Bloku 45 (tzv. „Rok blok”), u Domu omladine, a održali su i dva samostalna koncerta u SKC-u. Poznatije numere Limunovog drveta bile su: „Da li se sećate?”, „Sedmi krug”, „Oko moje glave”, „Limunovo drvo”, „Ne veruj” i „Gubitak”. U to vreme Milanovo društvo postaje aktivno uključeno u novi pravac muzike poznat kao novi talas.

Godine 1980. zajedno sa Mihajlovićem, Dušanom Kojićem – Kojom i Ivanom Vdovićem – Vdom, Mladenović osniva svoj prvi značajniji sastav – Šarlo Akrobata. Prvi nastup su imali aprila 1980. godine u SKC-u, kao predgrupa Pankrtima. Najpoznatiji hitovi grupe su „Niko kao ja“, „Ona se budi“ i „Mali čovek“. Šarlo akrobata nije opstao dugo i iz njega su proistekla dva uticajna rok sastava – Mladenovićeva Katarina II i Kojićeva Discplina kičme.

Tokom 1982. Katarini II se priključuju klavijaturistkinja Margita Stefanović Magi, a 1983. basista Bojan Pečar i bubnjar Šarla akrobate Ivan Vdović. U toj postavi grupa 1984. godine izdaje album „Katarina II“ na kojem se nalaze čuvene numere „Aut“, „Jesen“, „Radostan dan“, „Treba da se čisti“, „Ja znam“ i druge.

Većinu tekstova na debi ploči radio je Milan Mladenović, tekstove za pesme „Vrt“ i „Platforme“ potpisao je Gagi, a muzika je zajednička. U tom periodu, Gagi dolazi u sukob sa zakonom i po povratku iz zatvora saznaje da više nije član grupe. Mihajlović kao nosilac prava na ime Katarina II uskraćuje grupi pravo da se dalje njime koristi, te bend bira novo ime – Ekatarina Velika.

U EKV dolazi novi bubnjar Ivan Fece Firči (eks Luna), umesto Vda. Godine 1985. izlazi istoimeni album „Ekatarina Velika“ koji dobija povoljne kritike te skreće pažnju na bend. Firči se kratko zadržava u bendu, te za bubnjevima dolazi Ivan Ranković Raka (Tvrdo srce i velike uši). Album iz 1986. godine, „S vetrom uz lice“, lansira ih na sam vrh jugoslovenske rok scene, gde sa Mladenovićem na čelu ostaju sve do 1994. godine izdajući seriju uspešnih albuma.

“Kad kažem čovek koji se bavi rokenrolom onda ostavljam jako mnogo prostora za sve ostalo, a da bih rekao nešto drugo morao bih puno da razmišljam i… Vidiš, nikada nisam razmišljao šta sam ja u svemu tome. Mislim da nije ni toliko važno. Važno je ono što se izražava i način na koji se to radi. Znači, ja sam neko ko pokušava da se izrazi i koristi muziku kao sredstvo izražavanja.“

Tokom rada sa Ekatarinom, Mladenović sarađuje kao producent na albumima bendova Gustaf i njegovi dobri duhovi i Fit. 1985. godine se zajedno sa ostalim članovima Ekatarine pojavljuje u filmu Gorana Markovića „Tajvanska kanasta“, a sledeće godine i u filmu Darka Bajića „Crna Marija“ gde igra glavnu ulogu i za koji je napisao numeru – „Bus Station“. Krajem osamdesetih piše muziku za jednu pozorišnu predstavu na kojoj još rade i Vlatko Stefanovski, Đorđe Erić, Zoran Petrović i drugi.

Početkom jugoslovenskih ratova, 1992. godine, sa članovima grupa Partibrejkers i Električni orgazam formira projekat „Rimtutituki“, čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu. Njihov najpoznatiji singl je „Slušaj ‘vamo!“. Singl je objavio Radio B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda. U leto 1994. godine Mladenović je otputovao u Brazil, gde je s dugogodišnjim prijateljem Mitrom Subotićem Subom i nekoliko brazilskih muzičara snimio album „Angel“s Breath“.

“Moja prva i najveća želja bi bila da se probudim i da ustanovim da je 1990. godina i da kažem: Uh, al sam nešto ružno sanjao!”

“Patetika je sadržana u svemu oko nas. Samo se okreneš i vidiš je. Ako imas dovoljno jake odbrambene mehanizme to ne može da te dotakne, međutim, ako malo šire otvoriš oči, onda sve jasno vidiš. Vrlo je teško da ono što vidiš kažeš i preneseš ljudima, a da ne ispadneš banalan. U takvim slučajevima mnogo je lakše preneti taj svoj osećaj na bilo koji način, nego pričati o tome.”

U avgustu 1994. godine, posle nastupa „Ekatarine Velike“ na Festivalu u Budvi, Mladenović je prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa. Milan Mladenović (36) je umro 5. novembra 1994. u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Njegovom smrću Ekatarina Velika je prestala da postoji.

Grupa je izdala ukupno sedam studijskih albuma – „Katarina II“ (1984), „Ekatarina Velika“ (1985), „S’ vetrom uz lice“ (1986), „Ljubav“ (1987), „Samo par godina za nas“ (1989), „Dum dum“ (1991), „Neko nas posmatra“ (1993), kao i tri živa albuma.

Najpoznatije pesme EKV-a su „Oči boje meda“, „Tattoo“, „Modro i zeleno“, „Budi sam na ulici“, „Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol“, „Novac u rukama“, „Zemlja“, „Pored mene“, „Ljubav“, „7 dana“, „Ljudi iz gradova“, „Krug“ i „Par godina za nas“.

U novembru 2006. godine pesma „Par godina za nas“ je izglasana za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena.

Milan Mladenović - EKV

“Biću iskren, nisam siguran da čak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno, nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponoviću svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znači, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj način života. Moje pesme to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to učinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoć i sve što ide uz to. Danas, mladom čoveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvučemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znači da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraćeno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo budućnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem čeka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke, moraju da se prilagođavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao, a jeste, onda ja tu nikad neću moći da vidim ni jedan zračak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrčimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trčimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskoisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagođavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva, od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše… Borite se za svoj život!”
Milan Mladenović

U Beogradu, Podgorici i Zagrebu postoje ulice koje nose ime Milana Mladenovića.

(Visited 69 times, 1 visits today)