Za svaki vaš udarac ja imam rešenje – Branko Golubović Golub, koncert Goblina


...I kad biste me slomili skroz, ja bi’ vozio voz, ja bi’ vozio bilo šta samo da stignem dovoljno daleko.“  Hala Sportova je sinoć, 8.marta, ugostila endemsku vrstu ljudi, koji nisu samo došli da čuju svoj omiljeni bend, nego da obnove snagu za sopstvene živote, i da se podsete da i kad je kraj, da nije nikad kraj.  Goblini su nastupili nakon već zagrejane atmosfere usled svirke novosadskog benda Grate.

 Tih oko pet hiljada vatrenih  fanova, koji su svaku pesmu dočekivali sa spremnošću za izazov i suočavanje, odslušali su još jednu lekciju „za strašila“. Sreli su se poznati i nepoznati, sjedinjeni u istoj ideji gde vladaju ljubav i tolerancija, prihvatanje umesto odbačenja, sreli su se i proslavljali presudu u njihovu korist. Goblini su na svirku pozvali i nekoliko muzičara s kojima su delili binu, Hornsman Coyota, Caneta i Antona iz Partibrejkersa i grupu Atheist Rap. Ova ne samo usvirana ekipa, nego i ekipa koja decenijama  stoji čvrsto na svojim idealima i svojim radom se suproti  nametnutom režimu, bila je ponovo ideal, izaziv i ohrabrenje, da nismo sami, da „Ima nas“ ! Zanimljiv i upečatljiv momenat je bio i kada su Goblini uručili zahvalnicu radiju Beograd „202“ za dugogodišnju podršku bendu. Pomenuti hit „Ima nas“ svirali su dva puta, na početku i na kraju koncerta, i tokom tih par minuta, bilo je posebno, svečano, kao da su se svi međusobno poznavali i bili najbolji prijatelji. To je bio poziv, i podstrek, podrška i vetar u leđa svima! Neverovatno je bilo videti dečake i devojčice od svega 13, 14 godina kako znaju svaku pesmu, i tekst  od reči do reči. Ima nade i nije baš sve tako izgubljeno, zar ne!?
Kada mislis da si sam,Ti podigni ruku
Nek` ulice gore, Za novi dan
Kada mislis da si sam
Mi smo ovde, Ima nas gomila
Nakon koncerta, pevač benda, poznat po nadimku Golub oduševljeno je pričao o koncertu, o neverovatnoj atmosferi koja ga je ponela, i iznenađenju svojim fanovima.
–    Kako doživljavaš svoje fanove?
To su ljudi koji su izuzetno pozitivni,puni ljubavi, ljudi koji  pokušavaju da nadju sebe u budućnosti i da jednostavno žive svoj život. To su normalni, obični ljudi koji ne traže mnogo, traže samo da ih poštuješ i da im daš mogućnost da žive svoj život. T
–    Večeras ste publici pružili ne samo koncert, nego edukaciju o borbi, o opstanku, o životu. Mislim da bi svaki stih mogao da bude posebna tema za pitanje. Vi se borite muzikom, a  kako jedan običan čovek može da se bori?
Jednostavno, nemoj da ćutiš, ne dozvoli da te iko zeza, da ti iko prosipa neke kao šuplje fazone i da te iskorištava. Izađi na ulicu i kaži šta imaš da kažeš.  Ovo je večeras bila samo mala trunka ljudi koji nemaju svoj živtot. Bilo nas je ovde oko  pet hiljada, ali šta je to? U Srbiji bar sedam miliona ljudi danas nema svoj život i ne zna gde će i šta će sutra da radi, da li će dete moći da mu ide u školu, da li će moći da prehrani svoju porodicu. Mnogo nas je više nego ljudi koji zarađuju opasne pare i to na nama. Ljudi izađi na ulicu, ne treba vam stranka! Večeras ovde ima mnogo pametnijih ljudi, mogli smo da napravimo ministarstvo. Ja verujem da je ovde bilo bar 30- 40 doktora nauka, magistara, ljudi koji znaju svoj život. Interesuju me samo ljudi koji znaju da rade svoj posao i koji su pošteni, a takvih je mnogo među nama, a malo tamo gde bi trebalo da ih bude.
–    Kako se osećaš dok si na sceni ?
Pa večeras su uspeli da me dovedu do toga da sam bio poprilično emotivno, tako da u par momenata stvarno nisam znao šta se dešava. Gubio sam kontrolu koncerta i mislio sam da je to bezveze i da to nije dobro, ali sam shvatio da me je baš to ponelo upravo zbog ljudi koji su uspeli da mi naprave nešto što mi se odavno nije desilo. Samim tim tebi je jasno šta se meni desilo na bini.
–    Da, to je publika mogla videti tokom celog koncerta?
Emocije su me skrhale večeras. Još uvek pokušavam da shvatim šta se desilo, a verovatno ćemi za to trebati oko nedelju dana.
–    Mislim da je većina ljudi iz ovog koncerta iscrpela novu energiju za sutra, za realnost u kojoj svako živi?
Neka, i treba da se odmore, da se nasmeju, da sutra budu sa svojim porodicama, da im bude lepo, i da tu energiju prenesu na bar tri ili četiri bliske osobe.
–    To je svrha, jel tako?
Da, to je cela poenta.
–    U čuvenoj pesmi grupe Videosex, „Anja, volim te“ lepo je samo pet minuta, kako si ti to razumeo?
Mislim da je to bila samo fizička ljubav. Masturbacija se svodi na fizički deo posla, (slobodna ljubav). Dakle, moje objašnjenje je da, Anja nije tu, i on je svoje emocije prema njoj ispoljio kroz masturbiranje, jer i to je jedan vid odnosa. Ali za razliku od vođenja ljubavi, kada to nije samo momenat seksualnog vrhunca, masturbiranje se svodi na svega tih pet minuta. Mislim da je ovde u pitanju pesnička sloboda, jer taj vrhunac zapravo traje svega pet sekundi a ne pet minuta. Ali taj ceo odnos i lepota, iskreno, to samo traje pet minta.
–    Da, a gde je tebe odveo „Daleki put“?
Gde me nije odveo?! Evo već danas me vodi daleko! Vodi me u Pakistan, vodi me svuda po svetu gde nekome trebam i gde treba pomoći ljudima koji su zaista u nevolji. I tu sam, ne samo ja, tu je armija ljudi koji rade sličan ili isti posao kao ja.
–    Kaži mi kako postižeš da iako živiš daleko, uspevaš da imaš jasnu sliku dešavanja u Srbiij, i da osećaš ono kroz šta ovde ljudi prolaze?
Svakodnevno komuniciram sa ljudima, hvala Bogu za tehnologiju koja to omogućava. Međutim mislim da je moja velika prednost u odnosu na druge što ja ipak živim van Srbije. I posmatram stvari sa strane, a to je mnogo drugačije. To je kao kad neko igra šah, pa su najpametniji oni koji gledaju sa strane, jer oni vide nešto što ti ne vidiš, a ti si stalno fokusiran jer ti ovaj protivnik sve vreme nameće svoju igru. Tera te da ti u stvari budeš fokusiran na njegovu igru, i to je veliki trik koji koriste veliki majstori ove igre. Biti sa strane je velika privilegija. Možeš da reaguješ mnogo brže nego taj lik koji igra šah.
–    Naravno. Na početku jednog koncerta si rekao „Evo nas ovde večeras da ne budemo sami“. Odakle potiče ta usamljenost koja nestaje na koncertu?
Mislim da su ljudi sve više i više usamljeni. Kao da je većina sve više u fazonu, imam internet, kompjuter i kao do jaja mi je, baš sam socijalan i baš se zezam. Imao sam jednom razgovor sa jendom osobom koja mi je rekla da se smuvala sa svojim likom putem fejsbuka. Pitao sam je kako bi reagovala kada bi joj taj isti tip prišao uveče u kafiću, pondio piće, hteo da priča sa tobom, kao najnormalnija ljudksa osoba. Ona je rekla da bi mislila da je on manijak. Da li shvataš koliko smo mi izopačeni?! Mi mislimo da smo socijalni ako imamo 4000 prijatelja na internetu, drugari koji nas kao prate, a ustvari smo, paradoksalno, totalno izopačeni.
–    A kako je sa Goblinima, ko su Goblini?
Mi smo pet drugara koji isto razmišljaju.
–    Po tebi, šta je muzika?
Muzika je samo jedan od načina komunikacije.
–    U finalu, kako se odupreti sili koja želi da te uništi?
Mi smo ti koji se opredeljujemo za tu silu. Mi glasamo, mi im dajemo moć. Kada mi budemo drugačije birali, drugačije će i stvari funkcionisati. Pitanje je koliko smo mi spremni da se odupremo i kažemo šta mislimo.
Ali, nada, naravno postoji.
–    Misliš, kao što kažete u jednoj pesmu, „grabi rukama“?
Da, baš tako. Grabi rukama, nada uvek postoji. Da nije tako, ni mi ne bismo večeras bili ovde!

(Visited 55 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone