Sutra će biti bolji dan – hard kor iz Bostona


Tokom čekanja hardkor benda Madball, koji su kasnili na Exit, pričali smo sa još jednim hardkor bendom. U pitanju je bend Death Before Dishonor iz Bostona. Prve večeri na Exitu bend ja nastupio na Explosive stage-u.

Stigli ste na exit, kako se osećate?

DBD: Da, evo nas, super nam je i spremni smo da sviramo hardkor.

Šta mislite kako Exit može postati još bolji kao muzički festival?

DBD: Iskreno ne znamo puno o Exitu još uvek, za sada je sve kako treba, osim što smo imali nekih problema sa policijom oko nekih sitnica (smeh). Izgleda kao kul festival, kao miks različitih ljudi sa različitom energijom i različitim ukusima, što je super.

Hajde da se fokusiramo na vašu muzičku karijeru. Na vas su uticali bendovi Madball, Agnostic Front i drugi, a šta je vaš cilj i motiv u muzici koju pravite?

DBD: Pre svega imamo kratkoročne ciljeve, kao što je planiranje turneje, snimanje novog albuma itd. S druge strane, volimo da idemo na turneje, volimo da sviramo. Voleli bismo da u što je moguće više gradova u svetu sviramo jer volimo da sviramo ispred različitih tipova publike, drugačijih ljudi i u drugačijim mestima.

Šta mislite kakav uticaj vaša muzika ima na mlade ljude danas?

DBD: Verovatno loš (smeh). Nadamo se da naša muzika pomaže ljudima, jer to i nama muzika radi. Kada čuješ stihove, muziku, energiju, jednostavno ti pomogne da preguraš taj dan. Mislimo da je to glavni uticaj.

Koja je bila najveća prepreka tokom 14 godina bavljenja muzikom?

DBD: Svaki dan je prepreka.

To je dobar odgovor, sasvim realan.

DBD: To je jednostavno borba. Borba kako skupiti članove benda, pogotovo što je hardkor kao subkultura mala scena. Teško je održati nas sve na okupu, pogotovo što svi imamo poslove, porodice itd. To je generalno najteži deo.

Spominjete subkulturu. Zašto ste odabrali hardkor?

DBD: Hardkor je način na koji mi izražavamo sebe, svoja osećanja, svoje ličnosti. Kroz muziku i tekstove, razmenu energije, to je naš način, to je ono što volimo.

Kako se osećate kada ste na sceni, pogledate u publiku i počnete da svirate? Opišite mi tu energiju.

DBD: Pa kad se popnemo na scenu prvo nas sve “lupi” adrenalin, i onda nešto klikne, spojimo se sa publikom i žurka počinje. Ali ne klikne baš uvek odmah na početku, nekad moramo više da trudimo i čak da se borimo da bismo dobili fidbek i razmenili energiju sa publikom.

Dobro, a kako to izgleda kada klikne?

DBD: O, pa to je ono najbolje. To je stvarno najbolje. Ponekad mislimo o svirci posle i jako dobro se osećamo kad je sve bilo kako smo želeli. Tada osećamo da smo ispunili svrhu.

Da li to ispunjenje pruža veću motivaciju za vaše lične živote?

DBD: Naravno. Pogotovo posle dobrog koncerta, kada osećamo da želimo još i još da sviramo, tada imamo snage za sve dalje što nam u životu dolazi.

Šta je najteže u vašoj muzičkoj karijeri?

DBD: Teško je reći zaista. Zato što postoji toliko svakodnevnih poteškoća sa kojima se borimo. Ali to mogu bit ii neke stvari kao na primer kada se član benda razboli tokom turneje ili slično.

Nekoliko puta smo spomenli borbu, borbu koja je povezana sa strahom. Koje je poreklo tog staha, odakle strah dolazi?

DBD: Uh, sad si baš pogodila metu. Ne znamo, pitaj našeg psihoterapeuta (smeh). Mislim, teško je reći, na neki način se strah sigurno pojavljuje u glavi. Ali i situacije utiču, kao na primer tokom ove turneje kada smo imali toliko problema, otkazivali su nam letove zbog oluja, izgubili našu opremu, tako das mo stvarno hteli da odustanemo..

Šta se dešava kad dođete do tačke da kažete sebi “Odustajem, ovo je kraj”?

DBD: Prvo se pojavi taj poznati osećaj nemoći i ograničenosti. Ali onda samo ustanemo i kažemo “Ma daj izeš ga, moram to uraditi!”. I sa tim stavom se uvek može naći način da se uradi to što je teško, bez obzira na sve okolnosti.

A u vašim ličnim životima kada hoćete da odustanete, šta vas povuče gore?

DBD: Kada sve izgleda beznadežno i potpuno sranje, jednostavno moraš gledati unapred i reći sebi “Sutra će biti bolji dan”. Borimo se i to je jedini način da stvarno bude bolje.

Da li postoje događaji ili ljudi koji su nam “suđeni” ili uvek imamo mogućnost izbora?

DBD: Ne možemo da kažemo sigurno da li postoje takve stvari koje su “suđene”. Ali ipak svako bira svoju sudbinu tako što bira šta će da uradi u svakom trenutku. Ako vredno radiš, nešto ćeš sigurno postići. Samo treba ići napred, ići napred, ići dalje.

Kažite nam nešto o Bostonu?

DBD: Boston je kul grad. To je veoma star grad, ne kao Evropa naravno (smeh), ima puno univerziteta, ok je.

Koja je prva asocijacija, jedna reč za Boston?

DBD: Irci. U Bostonu živi jako puno Iraca.

Da li mladi ljudi u Bostonu vole hardkor?

DBD: Većina voli disko klubove i muzičke žanrove koji idu uz to. Ali pošto u Bostonu ima puno fakulteta, stalno dolaze novi student, generacije se menjaju, i svi oni slušaju različitu vrstu muzike. To je dobro na neki način, jer se tako i hardkor scena stalno menja, nekada nas ima više nekad manje.

Za kraj postaviću vam jedno možda filozofsko pitanje, ali razumećete me. Da li imate smisao svog života? Da li živite taj smisao?

DBD: Da, svako od nas posebno. Osećamo da radimo upravo ono što treba da radimo. To je definitivno to. I to je lepo imati svoje ispunjene, svoju svrhu u životu. Bez obzira koliko nekada jeste teško ostati dosledan sebe, nikada se ne bismo odrekli svojih odluka i svog puta, svoje svrhe. Sada posle toliko godina čak su i roditelji ponosni na nas (smeh) koji su mislili da je ovo što radimo glupost.

To je dug put, težak put, sa puno prepreka, ispunjen borbama, ali sve to je vredno kada znaš da je to smisao tvog života. Tada definitvno sve vredi.

(Visited 39 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone