Savršena tiha oluja


SadeHitovi u nizu, vrhunsko izvođenje, domaćinski bogata produkcija koncerta, ushićenje na sve strane, domaće brljotine i razigrani stručnjak opšte prakse.

Mesto: Beogradska arena
Vreme: Nedelja, 30. oktobar 2011.

Po principu just get it out of your system, na početku rafalna paljba zamerki – nerezonsko i iscrpljujuće kašnjenje početka nastupa od oko 70 minuta (osim ako nije cilj da se divimo dometima razglasnog sistema Arene ili odabiru easy listening hitova), besramno visoka cena ulaznica (40 evra za sedišta podno plafona, a očito je da se radi o testiranju krajnjih granica trpeljivosti publike od strane organizatora/promotera, jer jednom dignuta cena se gotovo nikad ne vraća u razumne i okolnostima primerene okvire), već refrenski neistostavni problemi sa dušegupkom prilikom izlaska iz Arene i, na kraju, problemi sa zvukom tokom prvog turnusa pesama.

Time je sada u potpunosti raščićen prostor za pohvale, jer sinoćnji nastup udruge Sade (u ovoj, koncertnoj inkarnaciji – sama i dalje neverovatno lepa i enigmatična, mada skočnija nego što je većina očekivala Sade Adu i osam vrlih muzičara) je zaista bio izvanredan i teško ko bi mogao da ospori gotovo unisonu ocenu da se radi o vanserijskom koncertnom iskustvu. A među nešto više od 10000 prisutnih bi se svakako našlo dovoljno sitničavaca i/ili vazda nepovoljnih mrguda.

Sjajna polazna osnova za euforičnu reakciju publike sinoć u Areni predstavlja opšti utisak da su Sade svakako deo onog najkvalitetnijeg i najvrednijeg kada su u pitanju glavnotokovske pop osamdesete sa britanskog ostrvlja. Sade su preživeli nekoliko silovitih promena opštih preferenci kada je pop-zvuk u pitanju, a nisu poklekli ni pod nizom raznorodnih stilskih odrednica kojima su recenzenti i i udarna pera muzičkog novinarstva nastojali da proniknu u tajnu istrajnosti i opšte privlačnosti. Svrstavani su u (tek donekli srodni) fah blue eyed soula novijeg kova, znali su da ih umetnu i pomalo uvredljivi kuschel-pop zabat, iz jedne od njihovih pesama izrodila se i kovanica quiet storm, a bivali su gosti i u domenima smooth i pop-jazza. A pojašnjenje fenomena je sad, bezmalo trideset godina od prvih predstasvljanja u javnosti, je posve jednostavno – radilo se o kvalitetno izvedenom popu koji dosta svog magnetizma baštini u jednostavnosti, nepretencioznosti i komunikativnosti, što bi uostalom trebalo i da budu ključni sastojci svakog pokušaja na polju pop-muzike.

{youtube}l9cuZqb4Rt4{/youtube}

Nedelja veče u Areni i dugoočekivana prilika da se uživo uživa u nastupu tihih favorita iz, ako ne srećnije,a ono barem spokojnije prošlosti (uz to favorita, koji se i dalje, sudeći po neočekivanom trijumfu poslednjeg albuma, dokazuju kao relevantna stavka u popularnoj muzici novog milenijuma) pokazali su to, davnih dana dobro i naširoko poznato. Sade su svih ovih godina insistirali na pitkom popu koga nije bilo teško voleti i pri čijoj konzumaciji bi tek retki osetili sramotu usled grešnog zadovoljstva kome naprosto ne mogu da odole. To je postalo evidentno već u prvom minutu nastupa kada su se iz svojevrsnog oblaka od bele zavese koja je prekrivala čitavu binu sve do samog plafona pojavili Sadeovci izveli blago začudnu nu soul-nu jazz koračnicu Soldier of Love.

Nakon kraćeg izraza oduševljenja i izrečenog žaljenja što se na nastup u srpskom prestonom gradu čekalo tako bolno dugo, usledila je Your Love is King u gotovo netaknutom prvobitnom/studijskom aranžmanu. Na nešto hladniji prijem je naišla Skin sa poslednjeg albuma (Soldier of Love), što je još jednom posvedočili o većinskom opredeljenju ovdašnje publike ka najvećim /potvrđenim hitovima, što nikako nije za prekor, jer upravo to beogradsku publiku spaja sa publikom iz ostatka belog sveta. Jednostavno, pop je pop i korem mu je u popularnom. Novi nalet oduševljenja je izazvala i dalje elegantna i zavodljiva Kiss of Life. Dlanovi su odmarali tokom znalačkog i gotovo, pa besprekornog izvođenja relativno nepoznate i manje privlačne Love is Found (sročene za potrebu popune nedavnog The Ultimate Collection izdanja) i In Another Time sa Soldier of Love.

Zato je horsko pevanje izmamila Smooth Operator kojoj je na platnu i LED ekranima prethodio maštoviti uvod u vidu mimetske rekreacije početnih minuta noir-filmova zlatne ere sa sve glasom nevidljivog, a sveznajućeg reportera filmskog žurnala iz offa. Lopta je donekle spuštena tokom besprekornog izvođenja Jezabel koju je Sade Adu izvela sedeći na ivici bine, a svedenošću iscenacije tokom podsećanja na ovu pesmu samo je potrcrtna njena krhkost i eteričnost kao suština. Usledile su novija i nedovoljno osobena Bring me Home, te do krajnjeg sjaja uglađena Is It Crime?, ispraćena asocijacijom na setnu atmosferu skrajnutog piano bara. Nakon i dalje moćne i nesporecivo ubedljive Love is Stronger Than Pride, te znatno bleđa All About Our Love iz Lovers’ Rock dana.

{youtube}nUNydPqTKiU{/youtube}

Paradise je prevedena u nešto žustriji oblik, pojačan upadljivim gitarskim ukrasima, te ne čudi što je to bio okidač za prve primetnije pokušaje plesa među prisutnima. Dama se povukla radi preodežde (za one koje to interesuje i ako je to važno, nastupila je u četiri modna izdanja – počev sa varijacom na cat suit, preko pomalo androgene diskretne crno-bele kombinacije, do bele večernje haljine i crveno-ciklama eksplozije), a pomoćnim vokalima je pružena prilika da pokažu umeće dirigovanja raspoloženjem vieć vidno ushićene publike. Tako se na narečenu Paradise nadovezao deo Nothing Can Come Between Us i tokom tih par minuta je usledio nenadani dar u vidu salvi grlatog smeha mnogobrojnih kada se na ekranima, među prizorima razgaljenih u prvim redovima partera ukazalo lice đuskanjem zanetog, nedavno prokazanog stručnjaka opšte prakse Gorčina Stojanovića!).

Nastavak nastupa nam je doneo izvanredna izvođenja aranžmanski značajno izmenjene Morning Bird, te efektne King of Sorrow i klasika Sweetest Tabboo, kao i Moon and The Sky koja je, budući da je i skrojena po šnitu upravo te pesme, poslužila istovremeno kao varijacija i uvod u najemotivniji deio večeri – izvođenje unutar opusa ovog sastava neprevaziđene No Ordinary Love. Istini za volju, između ove dve je bila umetnuta minijatura u vidu implicitno silovite Pearls.

Nakon predstavljanja okupljenih muzičara i, reklo bi se, iskrenog zahvaljivanja na srčanom prijemu, te malo drame u iščekivanju bisa, izvedena je Cherish the Day tokom koje se Sade na platnom ogrnutom hidrauličnom postamentu izdigla nekoliko metara iznad ostatka banda i zadivljene publike. Moglo bi se reći da je to bilo pomalo samoljubivo, ali sva je prilika da će se prisutni složiti da je to bilo puko izvođenje očiglednog zaključka/istine.

Sade je, u trenutku očite i vazda irintantne hiperinflacije onih koje ničim izazvane posežu za tom titulom, prava diva. I to u najstrožem mogućem smislu tog izraza. To sinoćnji nastup glasno i jasno dokazuje. I premda Sade nisu najznačajniji band svoje generacije, nisu ni najinovativniji (upravo suprotno, njihov zvuk je i u prvoj polovini osamdesetih bio nedvojbeno retro usmeren), nisu ni najitrigantniji, ali su nam beogradskim nastupom koji, po ama baš svakom segmentu, očito pripada višoj/visokoj produkciji koncertnih izvođenja današnjice pokazali prednosti i lepote srednjeg puta. Naravno, ne u ideološkom smislu, a pogotovo ne u skladu sa srpskim ideološkim poimanjem tog pojma. Bravo!

(Visited 13 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone