Rokenrol vežbaonica: Crvi i Gerecki u CK13


Crvi (Foto: Romana Slačala)U petak 27. maja 2016. godine, Omladinski centar CK13 ugostio je dva sjajna autorska sastava: beogradski Crvi i novosadski Gerecki.Novi zakon koji vikendom u Novom Sadu skraćuje radno vreme klubova i tako nas prisiljava da svi postanemo pepeljuge i zbrišemo kućama tačno u ponoć, udesio je da pomislim da koncert počinje kad je i najavljen. Kada sam stigao, u dvorištu CK13 su bili samo bendovi, njihovi prijatelji i devojke, atomsfera je da tako kažem bila porodična, da bio je tu i pas Megi. Sala se više popunila kada su počeli Crvi pa ipak šteta je da nije bila gužva kao u sedmaji u špicu jer je događaj kao takav bio zaista nesvakidašnji. Imao sam osećaj da sam u muzeju rokenrola i prolazim kroz njegove interpretacije na ostrvu i preko bare. Upravo je to arhiviranje i bučno sećanje činilo muziku savremenom. I Gerecki i Crvi su mladi bendovi sa članovima prekaljenog iskustva rokenrolanja, a odatle i ta intertekstualnost.

Nastup Gereckog je grubo gledano bio podeljen u dve faze: u prvoj su gravitirali više ka Beatles-ima a u drugoj ka Stones-ima, između postoji 50 britanskih nijansi od Jethro Tull-a i Queen-a preko Bouvija (Bowie) do Blur-a. Dimitrije je lirska duša, raspevan je i na engleskom izlaže svoje snažne emocije. Njihovi aranžmani su prekompleksni i harmonijski i ritmički, tako fakat nisu dosadan bend. Ozren je bubnjar koji svojom raznovrsnošću savršeno komunicira sa vokalom, tako bas izlazi kao funkcionalni kontrapunkt i jedina stabilnost koja bend drži na pravom kursu. Ma koliko to čudno zvučalo, obzirom na njihovu prevežbanost Gerecki bi još trebalo da poradi na samom zvuku ili bar na odabiru instrumenata/pojačala koji bi uneli nešto svetlijeg i plićeg valera. Negde na sredini koncerta Dimitrije će reći: „Imamo novu pesmu koja je zapravo vrlo stara.“ Rekao bih da upravo ova rečenica perfektno izražava njihov stil, stav i odnos prema svetu u kojem žive. To je analogna performativnost digitalnog sada.

Sa bendom Crvi sam se susreo kroz spot Mine Đukić za pesmu „Sestra, majka, ja“. Tako sam njenom, ženskom rukom naveden na pogrešan trag. Očekivao sam da iza Crva stoje istetovirani bilderi koji klopaju zdravu hranu i piju energetske napitke jer Mina je znalački istakla muževnost kroz krupnjake i zum na mišiće, tetovaže, znoj i malje. No kada su se popeli na binu video sam uglađene momke koji su očigledno svesni pojavnosti i scenskog nastupa što se ne može reći za more domaćih bendova, a to znači da kada ih vidiš recimo na pijaci kažeš ovi su garant neki bend ili nešto. Videvši pevača pomislio sam na Turstona Mura (Thurston Moore) a kako u izlogu tako je bilo i u radnji. Pokrio nas je cunami napižđenih gitara gde i bas vrišti, sa postojanim i grmećim, u beton zakucanim bubnjem. To je bend koji već ima svoju prepoznatljivu vibrirajuću žicu. Oni ne trebaju vreme prilagođavanja, sa prvim akordom uvlače sebe i publiku u kolektivnu i glasnu psihoterapiju, preko potrebnu (treba li reći?).

Crvi su u mreži među Sonic Youth-om, Bright Channel-om, The Men i Women-om. Lako sviraju na teške teme. Umeju da se kreću, osećaju prostor bine što ih čini profi. Bilo je konačno preglasno, što zbog aranžmana što zbog razglasa, zvuk sam osećao telom. Crvi akcenat stavljaju na muziku kojoj su apsolutno predani, možda baš zbog toga nisam uspevao da razumem reči pesama, ali to bi ujedno bila moja jedina zamerka. Novosadska publika je bila predvidivo cool u smislu propuštenih šutki i stage diving-a pa ipak su ljudi nakon svake stvari frenetično aplaudirali uz indijanske pokliče. Želeli smo još i još i ko zna koliko bi biseva bilo, a bio je jedan, da ne moramo da se vratimo na zakon pomenut na početku teksta. Kući sam otišao srećan i zadovoljan.

  • Foto: Romana Slačala
(Visited 242 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone