Recenzija: The Black Keys – Turn Blue


The Black Keys - Turn BlueNova progresija, psihodelija, doza melanholije sve to prožeto elektronikom iako su izvorno gitarsko bubnjarski duet, ukratko bi se mogao opisati novi album grupe The Black Keys, koji nosi naziv Turn Blue. Pesme koje se ističu, a koje su izašle kao dva singla su „Fever“ i „Turn Blue“, a posebno se ističe svojstvenošću i karakterom, pesma „Bullet In The Brain“.

Iz globalnog opisa, možda jedino odudara prva pomenuta, koja pre svega odiše modernošću i jednostavnom melodijskom linijom koja je lišena želje autora da bude originlana, već isključivo slušljiva, što je i postignuto. U pesmi ima elemenata elektro pop ere iz osamdesetih godina, tako da se konkretna pesma veoma slabo ili uopšte ne može svrstati u opus roka, ali svakako najjači adut ove, i ostalih pesama jeste odličan, čist, tenorski vokal Dena Ojerbaha (Dan Auerbach, pevač i multiinstrumentalista).

Naredne dve „Bullet In The Brain“ i „Turn Blue“ su u poptuno drugom raspoloženju i karakteru, sa posebnim osvrtom na „Bullet..“ koja svojom psihodeličnom notom, bar u uvodnom delu, podseća na sličan opus legendarne grupe Ten Years After, ali i uz prepoznatljiv uticaj Pink Floyd-a. Uz jednostavnu, ali efektnu akordsku progresiju na akustičnoj gitari, prodoran hod na basu i vokal koji je učinjen tako da zvuči kao iz drugog plana, pesma nas za trenutak vraća u doba kada je psihodelično raspoloženje pesama i grupa bilo aktuelno i popularno. U svakom slučaju pomenuta može da slovi za najjači i najistaknutiji momenat na albumu, koji opravdava opis i reputaciju benda.

„Just Got To Be“, pesma karakteristična po tome što je svirana u dvojcu gitara – bubanj i slušanjem se stiče utisak da joj više i ne treba. Iako je odsustvo dubokih tonova svuda vidljivo i svuda fali, to nije slučaj i ovde, Gitara i bubanj se savršeno nadopunjuju. Najslabija karika je upravo prva. Album otvara, nedefinisana, neubedljiva i minimalistička pesma „Weight Of Love“, koja je celom albumu nepotrebna, samim tim što prosečni slušalac, čak iako perfektno govori engleski jezik, neće moći da razume reči pesme, koje su lišene bilo kakve „dubine“. Celu stvar ispravlja „In Time“, kompletna psihodelična balada sa melodijskim refrenom i pravilnom rimom. Slična njoj, ali sa izvesnim promenama i kulminacijama u sebi je i „In Our Prime“, opet ne baš slojevita, ali sa upečatljivom gitarskom solažom na kraju pesme.

Album zatvaraju pesme „10 Lovers“ i „Gotta Get Away“. Prva ima potencijal za popularnošću, može se okarakterisati kao spoj chill out-a i izraženog gruva na relaciji bas – bubanj, melodičnost i ozbiljnost. Poslednja predstavlja pozitivno iznenađenje, jer nam je priređena vesela, rokenrol pesma u maniru Brusa Springstina (Bruce Springsteen). Brza, kratka i jasna, sa čistom distorzijom, pozadinskim klavijaturama i mini slajd solom, predstavlja omaž sedamdesetim i osamdesetim godinama.

Turn Blue je njihov osmi studijski album, snimljen tokom leta 2013. godine, delom u Kaliforniji, Holivudu, delom u Mičigenu, ali je izašao u maju tekuće godine. Bend je i na ovom albumu sarađivao sa producentom Danger Mouse-om, koji se ovoga puta javlja i kao koautor i kao koproducent albuma.

„Nova“ grupa za nova pokoljenja i mlađe slušaoce željne modernijeg zvuka, tako bi se mogao opisati rad The Black Keys-a, ali i sa druge strane grupa koja je, bar na aktuelnom albumu, uvela dozu originalnosti i trag starijih, kvalitetniijih vremena.

(Visited 25 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone