Razgovor sa Unom Gašić frontmenkom benda Bitipatibi


Bitipatibi - Una Gašić 18. marta 2016. godine, Omladinski centar CK 13 u Novom Sadu je po prvi put ugostio beogradski psihodelični, „shoegaze“ sastav Bitipatibi. Kao gost nastupio je hrvatski kantautor Denis Katanec sa pratećim bendom. Klub je bio dupke pun ljudi željnih da putuju kroz pejzaže slomljenog srca. Tim povodom razgovarli smo sa Unom Gašić frontmenkom benda Bitipatibi!

RockSvirke: Da krenemo od prvog albuma! Ono što je meni bilo posebno interesantno je da dve pesme imaju kao naziv imena Anrija i Milutin(e). Obojici se obraćaš sa čežnjom. Kako se dogodilo da ove dve čežnje koegzistiraju na jednom albumu?

Una: Da, Milutin je jedan moj drugar, a Andrija je simpatija, a opet u tom trenutku nekako sam mislila da ime može najviše da opiše ono šta ja ne mogu zapravo rečima. Jedno ime može da zameni mnogo toga…

RockSvirke: Šta je sa Andrijom?

Una: Sa Andrijom? (smeh) Sad si me zbunio!

RockSvirke: Imamo dva odnosa u pop muzici prema ljubavnim pesmama. Prva pozicija bi bila nazovimo je ‘Ona koja kuca’, koja vuče za rukav, a druga nazovimo je ‘mačo’. Kako objašnjavaš da uvek biraš poziciju slabe?

Una: Ja pevam o zaljubljenosti, i tada si slab na nekoga , ne mogu da biram poziciju . Kako ti? Jel ti kuca ili..?

RockSvirke: Ja sam kao ti!

RockSvirke: Žensko autorstvo u Srbiji nije kao dobar dan. Koliko je teško ženi da oformi bend, izađe na stejdž i radi sve što podrazumeva bavljenje rok muzikom?

Una: Ovo je možda petnaesti put da izlazim na binu. Možda bih mogla da kažem nešto više o tome za jedno pet godina… Teško jeste… mnogo je više muškaraca u rokenrolu.. i onda.. ja sam sad ortak i prihvatam ta pravila druženja. Ja nikada nisam imala toliko drugara, uglavnom sam imala drugarice, i uglavnom sve mamine princeze.

U bekstejdž ulazi Denis Katanec sa gitarom i svira stvar „Žurka“ od Bitipatibi „Zidove u plave zidove u crveno za igru…“

RockSvirke: Kako nastaju vaše pesme? Kako izgledaju probe?

Una: Nema pravila. U prvih godinu dana smo pravili pesme kod kuće, nismo uopšte imali ideju da napravimo bend.

Bitipatibi

RockSvirke: Ko je to bio?

Una: Dragan Jovanović Gagi, on je svirao u Nežnom Daliboru, Ola Horhe, mi smo dugogodisnji prijatelji, slušali smo jako sličnu muziku, otvorlili program za pravljenje muzike na kompjuteru, sasvim slučajno, jer je bio u okviru beplatnog softvera, i tako napravimo za nekoliko dana dve, tri pesme, i rešimo da otvorimo profil, na Myspace-u. Nismo imali ime, a ime je moralo da se smisli za registraciju, i tih dana mama je nešto rekla „ma pusti, šta ti bi, pusti biti pa ti bi, nemoj da razmišljaš mnogo“ i tako meni se to dopadne bitipatibi, i imali smo ime. Postavili smo dve pesme. Tu su bili i Nežni dalibor, Kriške, Inje i onda je Jovan iz Inja kad nas je čuo na Myspace-u rekao „Jao pa ovo je super, vi morate da nastupate, ja ću da sviram bas!“
U jednom trenutku smo imali dve gitare, našla se na bini, borim se sa mikrofonijom, dve glasne gitare, nisam znala ni šta je pojačalo ni šta je pedala za gitaru, ali bilo je zanimljivo… jedan koncert, drugi… Slušali smo identičnu muziku Spacemen 3, Stereolab, Mazzy Star.. pesme su nam bile minimalističke sa gomilom kanala koji se pretapaju, bilo je više elektronike.. Bio je problem što su članovi svirali u više bendova i onda tako.. stalno smo menjali članove, prošlo ne znam koliko i gitarista i bubnjara.. isto su tako Marko Ajković (Artan Lili) i Ivan Skopulovič (Bitipatibi) iz Majdanpeka dugogodišnji drugari, čuli pesme preko Myspace-a i kao wow ovo je super! Sa njima smo snimili prvi studijski album pre toga. Ja sam tako neozbiljna bila, studirala sam arhitekturu i kontala sam jao bend.. to mi je bilo nešto kao da me čuje par drugara i da mi kaže da je super i meni je to dovoljno. Onda odjednom zapitam se šta radim? Jel mi postojimo, ne postojimo? Hoćemo da snimamo, nećemo da snimamo album? Bila je gomila nekih pitanja, moraš da nađeš neke odluke.

RockSvirke: Imali ste pauzu, koja je to sila koja vas je ponovo okupila?

Una: Ljubav prema Bitipatibi!

RockSvirke: Gde je ljubav danas? Da li je ugrožena u konzumerističkom društvu?

Una: Ne znam, ja je osećam svakodnevno prema meni drgim ljudima.

RockSvirke: Novi album je najavljen singlovima „Mali betmeni“ i „U pesku“. Da li ćete ovog puta naći izdavača?

Una: Planiramo da tražimo izdavača, još nismo ništa uradili povodom toga (smeh) ali može da se skupi novac za izdanje, to nije neki veliki problem, ali sve posle, spotovi, marketing, reklama, posteri, slike.. sve zajedno to je mnogo teže.

RockSvirke: Vi ste snimili video live nastupa nekih pesama.

Una: Da, uglavnom tako i slušam bendove, pratim live nastupe, zanimljivo mi je da čujem kako se to izvodi, koje instrumente koriste, koliko dobro zvuči uzivo. Nije bio koncert, bio je session, nije bilo publike, bilo je drugara vlasnika 20/44. Snimali smo od devet uveče do osam ujutru, to nije bio plan, trebalo je sve da se završi za par sati, ali sve je nekako kasnilo i kad su „Mali betmeni“ došli na red, bilo je već jutro, mi smo bili jako umorni, i u glasu se oseti umor, ali je magija jutra na 20/44 učinila svoje, i oni jutranji autobusi koji sve vreme prolaze u nizu.

RockSvirke: Na šta se odnosi to Mali betmeni?

Una: Mali betmeni su deca, kada obuku one kostime „Ja sam supermen“, „Ja sam betmen“.

RockSvirke: Koje su ključne reči na novom albumu?

Una: Za razliku od prvog albuma koji je bio o zaljubljivanju, čežnji, ovde ima par pesama koje su onako, teška ljubav.. i baš slomljeno srce..

RockSvirke: Imali ste promociju u Hrvatskoj, Sloveniji. Kakve su reakcije, jesu li ljudi već bili upoznati sa vašim radom?

Una: U Zagrebu i Novom Sadu , kako fejsbuk kaže, imamo najviše fanova i stvarno u Zagrebu je bio pun klub.

RockSvirke: Gde ste svirali?

Una: U Tvornici Kulture, insistirala sam da to bude tamo, da bi imali uslove da što bolje iznesemo taj zvuk.

RockSvirke: Jel’ bilo ljudi u Ljubljani?

Una: Nije bio krcat klub, ali bilo je ljudi, tamo nismo toliko poznati, ali kod njih postoji odeređena publika koja redovno dolazi na koncerte. U Zagrebu je bio pun klub, još veća gužva (misli na CK13 prim. red.).

RockSvirke: Izašli ste na kompilaciji „Bistro na putu do šume Vol.2“. gde su i „Ti“, „Punčke“, „Žen“ itd. Postoji li regionalna scena?

Una: Postoji itekako, toliko ima dobrih bendova iz Hrvatske, na primer „Pridjevi“ ne znam da li si čuo.. volela bih da sa njima napravimo jedan koncert u Beogradu, oni i Denis Katanec i bend, a Denis je večeras nastupao sa nama, čuo si koliko su apaluza pokupili. On je imao bend „Felon“… onda Vlasta Popić, Nina Romić, Sara Renar.. i mnogi još, pa mlade snage – Kimekai, njega smo pozvali sad da otvori naš aprilski koncert, to će biti i njegov prvi nastup u Beogradu, uvek izaberemo nekog gosta u zavisnosti od mesta gde je koncert, ovog puta je jedan novi klub Elektropionir, preko puta kafića Zaokret, koji drži mlađa ekipa, mislim da će im Kimekai jako prjati.

RockSvirke: Šta te nadahnjuje?

Una: U poslednje vreme slušam ambijantelanu muziku i instrimentale, poslednje dve godine sam pod utiskom benda King Krule i nešto kao Repetitor ili KKN, na samom početku. Ne znam da li si slušao? To sam vrtela dok nisam izlizala disk, skoro kao KKN i „Prekide stvarnosti“.

RockSvirke: To sam hteo da te pitam. Dosta kritičara je izdvojilo krhkost tvog glasa, a meni je najdominantniji erotski naboj u vašim pesmama.

Una: Stvarno?

RockSvirke: Da, nešto kao i kod Mazzy Star.

Una: Ne znam, kažu da se zaljubljuješ najviše u boju glasa, nesvesno. Ne znam, to je moj senzibilitet.. nekome može da bude privlačno, a nekom može da bude skroz bezveze.

RockSvirke: Ljubav, zgrade, melanholija navode na psihogeografska iskustva. Kuda voliš da šetaš?

Una: Volim da, ali sve manje gradom, volim noću, kad nije tolika gužva, naročito zimi, kad padne prvi sneg dok nisu prošla kola.

Bitipatibi - Una Gašić

RockSvirke: Šta tebi lično znači bavljenje muzikom?

Una: Pa nisam sigurna.. kad smo počeli da sviramo, da putujemo, da nastupamo, sve je drugačije, to sad znači 24 časa odgovaranje na mejlove, nemamo menadžera.. tako da ne znam, stvarno previše obaveza.

RockSvirke: Ima li omot prvog albuma neku priču?

Una: Kakva je tebi ta mačka?

RockSvirke: Dodž mačka u adolescenciji.

Una: A šta misliš jel mačka ili mačak (smeh)?

RockSvirke: Mačka.

Una: Bravo!.. Ja sam u to vreme nosila fotoaparat, bilo mi je zanimljivo da fotkam na crno belom filmu noću, ta zelena mačka se najela na nekoj svadbi, i zamislila, a ja sam napravila par fotografija. Inače obožavam mačke, imam tri mačke.

RockSvirke: Kako izgleda omot novog albuma?

Una: To će biti ovog puta poduhvat, počela sam da pratim dosta, iako nisam iz te priče, i nisam kompetantna da kažem kako bi bilo najbolje. Videla sam radove jednog umetnika, slika mačke – akvarel, mnogo lepo to izgleda, možda bude opet isto mačka. Jedino ne znam kako da se akvarelom dočara težina tih svih boja noći, muzika nam je više noćna, i na ovom albumu. Možda nešto kao Alisa u zemlji čuda, neka velika mačka. Ja obožavam mačke!

RockSvirke: Zašto?

Una: Kako zašto? Slaba sam na njih! Mislim kučići, mačići…

RockSvirke: Kučići ili mačići?

Una: Eto, ja bih rekla mačke. Lepe su mi, graciozne, vole da se maze, baš onako.. gledam i učim od njih!

RockSvirke: Najlepše hvala!

(Visited 1,521 times, 1 visits today)
Share on Facebook58Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+3Share on Tumblr0Share on LinkedIn1Print this pageEmail this to someone