Nišvil 2016 – dragoceni festival je ispunio sva očekivanja publike


Bill Evans @ Nisvil 2016 (Photo: Nemanja Djordjevic)Grad Niš. Spoj burne i bogate istorije i modernog doba uz vešto balansiranje između ta dva uz blagu prednost manje i više slavnoj prošlosti. Niška tvrđava. Mesto koje vekovima stoji uz obale Nišave i odoleva mnogim zavojevačima, vojskama, posetiocima, ljudima… U sadašnjem vremenu, Niška tvrđava ponovo okuplja mnoštvo sveta i služi kao rasadnik kulture, umetnosti, džeza… Baš oko te poslednje stavke, koja se jednostavno i dovoljno zove džez, godinama, decenijama unazad se okuplja veliki broj poklonika, ljubitelja i ljudi koji shvataju džez kao umetnost trenutka.

Nišvil, internacionalni džez festival, ove 2016. godine odvija se 22. put, okupljajući i predstavljajući džez sa svih meridijana, od krajnjeg severa, do juga, istoka i zapada, sa pravom noseći naziv najboljeg balkanskog i jednog od najpoznatijih evropskih džez festivala. Baš kao i grad i tvrđava i ovaj dragoceni festival je odolevao i uspeo da odoli teškim vremenima u kojima je neukus ovladao. Ovogodišnji Nišvil je programski veoma jak i raznovrstan.

Prvo veče (kao i ceo festival) otvorio je koncert grupe Naissblue, domaćih snaga iz Niša. U pitanju je post bap kvartet koji uspešno i tečno muzicira i u čijoj muzici se prepoznaju uticaji mnogih velikana, a naročito velikana trube. Predstavili su svoja dva albuma Radio Sessions i Second Cut, a najavili su i izlazak trećeg albuma na kojem će se naći obrade kompozicija Zorana Simjanovića. Jedinstvenost Nišvila je u dve identične bine, jedna pored druge, na kojima se koncerti naizmenično odvijaju, pa su pauze između svirki minimalne.

Da u potpunosti rasteraju kišu pozitivnom energijom i veselijim tonovima potrudio se Belgrade Dixieland Orchestra. Ovaj čuveni džez sastav koji postoji 15 godina i koji jedini neguje ovaj pravac u džezu, u potpunosti je opravdao svoju reputaciju. Pod vođstvom Vladimira Rackovića, poveli su sve u plovidbu džez parobrodom kroz istoriju, naročito se zaustavljajući u prvim decenijama prošlog veka. Tako smo čuli numere „The Original Dixieland Jazz Band“, „Sweet Georgia Brown“, „St Louis Blues“… Da sve bude još ugodnije i muzikalnije potrudila se vokalistkinja Aleksandra Bjelić, koja je otpevala i dočarala nekoliko numera. Rodonačelnik i osnivač diksilend orkestra je čuveni trombonista Ljubomir Matijaca, kome je uručena nagrada za životno delo. Došlo je vreme za ozbiljnu i vrhunsku džez svirku.

Na scenu je izašao magični trio koji čine Sajrus Čestnat (Cyrus Chestnut), Baster Vilijams (Buster Williams) i Leni Vajt (Lenny White). Esencija džeza te večeri je bila na tom malom prostoru bine. Ovi muzičari su učestvovali u snimanjima i muzicirali sa najvećim imenima kao što su Majls Dejvis (Miles Davis), Dizi Gilespi (Dizzie Gillespie), Fredi Habard (Freddie Hubbard), Čik Korea (Chick Corea) i još mnogi. Na delu se mogla videti neverovatna rutina pre svega i lakoća u stvaranju harmonija, u stvaranju muzike. Dominirao je klasičan džez uz primese fjužn-a, ali i klasične muzike na momente uz obavezne delove improvizacije. Neverovatan je osećaj gledati ljude koji su stvarali istoriju, na samo par koraka od vas, kako sviraju poput neobaveznog sešn-a. Predstavili su svoj album Natural Essence, a (kratkih) 45 minuta je prebrzo prošlo.

Vrhunac večeri i najzvučnije ime, svakako je bio Al Di Meola, jedan od pet najboljih majstora klasične i džez gitare i jedan od rodonačelnika džez roka. Nastupio je u triju u kojem su, pored njega, nastupili Peo Alfonsi na gitari i Peter Kasaš na bubnjevima i udaraljkama. Trio je na svetskoj turneji koja nosi naziv Elysium and more, a koja u svom nazivu nosi naziv njegovog novog albuma Elysium. Čitav nastup, kao i album je bio u potpunosti akustični, uz dve klasične gitare i bubnjeve, što je slušaocima pružilo istinski i nepatvoreni užitak. Na početku koncerta, Di Meola je najavio da će svirati pesme sa novog albuma, starije kompozicije, ali i kompozicije Lenona i Makartnija, koji su mu muzički idoli. Tako je i bilo. Počelo je sa numerama „Adour“ i „Because“ i odmah se primetila neverovatna posvećenost i tačnost. Gitarski duo na sceni se dopunjavao u vidu brzih skala i egzotičnih akorda, još jednom dokazujući svoju virtuoznost. Diskretan gruv bubnja i razigrani tonovi udaraljki su bili neophodan elemenat u čitavom mozaiku muzike Ala Di Meole. Iako je sve bilo u akustičnom maniru, gitarski efekti, koji su prepoznatljivi u njegovoj muzici i sada su bili neizbežni. Ono što je bitno za naglasiti to je komunikacija sa publikom kao dokaz da ovo nije samo još jedan koncert na listi koji treba da se odradi. Potpisivanje kompakt diskova svima koji su ga posedovali je još jedan dokaz. Nakon poziva na bis usledilo je dugačko muziciranje, uz česte promene raspoloženja na temu „Mediterranean Sundance“, možda njegova najpoznatija kompozicija, a i svojevrsni omaž Paku De Lusiji i danima provedenim u saradnji sa njim. Al Di Meola je sišao sa scene, a razigrane melodije i tonovi su još dugo lepršali na niškom kišnom vazduhu, a u glavama i srcima prisutnih će verovatno zauvek odzvanjati.

Suvo zlato sa istoka doneli su The Golden Buddha Jazz Band. Ova grupa vrsnih muzičara dolazi iz Kine i u svojoj muzici meša moderni zapad i drevni istok. Spaja džez, fjužn i fank i tradicionlanu drevnu muziku Kine. Ovaj spoj ogleda se u postavi koju čine klavir, saksofon, bubnjevi i bas gitara i dva drevna instrumenta žičani i duvački. Kroz svaku kompoziciju se promaljao, a u nekim i dominirao tradicionalni etno zvuk, ali tako da bude prihvatljiv i ljubiteljima potpuno savremenog. Ono što još obeležava ove muzičare je neverovatna uvežbanost i tehnička potkovanost, što nepobitno ima veze sa radnim navikama i mentalitetom njihovog ogromnog naroda. Deonice su savršeno tačno odsvirane, kao da je u pitanju studijski snimak, a ne koncert uživo. Čast da zatvore prvi dan festivala imali su bugarski bluzeri Poduene Blues Band. U pitanju je bila harizmatična i glasna bluz, bugi rok svirka. Ono što je za pohvalu to su pesme na bugarskom jeziku i tako sve dobija pečat originalnosti, međutim pored velike volje i harizmatičnosti u sviranju, ostalo se nije ništa prikazalo. Dosta ,,naivno“ i ne baš tačno sviranje na već poznate teme koje je navelo na zaključak da je ovaj bugarski bend ipak mnogo daleko od beogradske i celokupne srpske bluz scene.

Niška tvrđava, koja stoji i vekovima se odupire negativnom i upija i seje ono kvalitetno, esenciju kvaliteta emituje u četiri augustovska dana. Prvi dan festivala je uspeo da rastera oblake i učini ono što je jedan od junaka ovogodišnjeg Nišvila, Sajrus Česnat  jednom izjavio „ako posle mog nastupa i samo jedan posetilac ode kući osećajući se bolje nego pre koncerta – znam da sam dobro uradio svoj posao i mogu mirno da spavam”. Hiljade nas se osećalo bolje.

(Visited 560 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone