Miloš Zubac (Prkos Drumski): „Energija i ljubav se davanjem obnavljaju“


Prkos Drumski - Miloš ZubacNovosadski bend Prkos Drumski je aktivan više od deset godina. Ovi muzičari stvaraju i snimaju nešto potpuno drugačije nego klasičan rok sastav. Žanr njihovih kompozicija i načina izvođenja može se svrstati u neofolk-bluz-rok. Prošle godine na “Antićevim danima” priredili su nezaboravan koncert, a ove godine će ponovo svojim doprinosom uveličati ovu manifestaciju. Prkos Drumski nastupa u Kulturnom centru Novog Sada u subotu 16. marta, a pre toga, osnivač i lider benda Miloš Zubac deli s nama doživljaj svog benda, njegovih članova, pesama koje prave, kao i priče iz svog životnog iskustva.

RockSvirke: Kako si se osećao kad si osnivao ovaj bend, koji su bili tvoji ciljevi, namere?

Miloš: Verovatno kao kod svakog mladog čoveka iz devedesetih, zagledanog iza tamnog i skučenog životnog horizonta i opredeljenog za svetlost umetnosti. Pitanje unutrašnjeg života i unutrašnje smrti. Potreba za drugačijom konfiguracijom stvarnosti i za svesnim ostvarivanjem lične stvaralačke sudbine.
Osnivanje benda podudarilo se s počecima moje pesničke prakse. Naziv benda praktično je ozvaničen u biografskoj crtici na kraju moje prve zbirke pesama Vilindar.
U srednjoškolskim godinama silno mi je nedostajala kreacija. Tada nisam svirao, niti sam pisao. Otvaranje je počelo tek kada sam završio gimnaziju. Do tada sam samo akumulirao znanja i iskustva…čitao sam i slušao mnogo, ali gitaru sam prvi put uzeo tek u devetnaestoj…staru očevu, dabome.
Nisam bio mnogo zainteresovan za klasičan kantautorski rad, iako sam napisao i komponovao na desetine pesama. Hteo sam da stvaram sa srodnim dušama. Imao sam tu sreću da su pravi ljudi uvek sami dolazili na moju stazu. Potom bismo hodali zajedno deo puta. S nekima još koračam…
Prošlo je dosta godina od osnivanja Prkosa Drumskog, ali osećaj nisam zaboravio, niti sam ciljeve bitno promenio. Jesam ih donekle korigovao, ali ih nisam nijednom pogazio. Nisu to bili kratkoročni ciljevi, očigledno…

RockSvirke: Zašto se bend zove Prkos Drumski?

Miloš: Daću ti ovde jednu priču. Krajem devedesetih sedeo sam na svojoj limanskoj terasi s Nemanjom Raičevićem, mojim velikim drugom, koji je u to vreme, kao i ja, bio student na Filozofskom fakultetu, a u međuvremenu je postao izvrstan prozni pisac. Moj otac nam se tada pridružio i razgovarali smo o njegovoj mladosti i pesničkoj boemiji. Čuli smo malu urbanu legendu o Vojkanu Prkosu Drumskom, tačnije Budimiru Pavloviću, neobičnom gorostasu koji nikada nije objavio nijedan stih, ali je po Skadarliji i šire bio čuven pod tim pseudonimom kao pesnik-lutalac. Isti taj Budimir, glumac inače, učestvovao je u čuvenoj tuči u jednoj skadarlijskoj kafani, kada je Branko Miljković na svetosavski dan pevao iz sveg grla Himnu Svetom Savi, pa se žestoko potukao s prisutnim komunistima, pošto ovi drugovi tu pesmu nisu ljubili. Naravno, Budimir se tukao na Brankovoj strani…
Svidelo mi se to…Prkos Drumski.
S početka, kada bi čuli naziv benda, ljudi su držali da sviramo neku teškometalnu muziku. A mi smo se tada najviše bavili akustikom…
Priču dajem tebi, a u poslednje vreme, sve više na pitanje o nazivu benda dajem drugi odgovor. Jednako ispravan.
Prkos je drumski cvet. Sasvim odomaćen na ovim prostorima. Ne traži bilo kakve uslove i štedro daje cvetove raznih boja.
Predovoljno pogođene simbolike, kad zaviriš u naš rad…

RockSvirke: Da li se prilikom primanja novih članova u bend, kriterijum bazira samo na muzičkom umeću ili je potrebno još nešto?

Miloš: Iskreno, najmanje se bazirao na muzičkom umeću. Čovek mora koliko-toliko da poznaje instrument, ali nauči se dosta usput. Više sam cenio sjaj u oku, pasiju, vernost bendu, osećaj pripadanja celini, nego nečije tehničko-muzičke sposobnosti. U meni su se formirale mnoge muzičke paradigme, pa mi ni pravoveran pank pristup nije bio tuđ. Budi nepokolebljiv, a tri akorda ćeš već naučiti. Doduše, u Prkosu Drumskom nikada nisam radio s netalentovanim ljudima. Češće su bili pretalentovani. Međutim, prvi kriterijum je bio i ostao skup ljudskih vrlina i obavezna uzajamna podudarnost. Ionako smo dosta toga naučili s vremenom. Naši koncerti su danas drugačiji nego ranije, kada smo bili ponešto naivni, šarmantni i – prilično ranjivi na sceni…

Prkos Drumski - Miloš Zubac

RockSvirke: Posle prvog javnog nastupa, da li si bio ohrabren ili si sumnjao u nastavak rada benda, i zašto?

Miloš: Gledam unazad. Prvi javni nastup dogodio se na samom preseku vekova, u vreme onih izbora na kojima je Slobodan Milošević izgubio, možda ne prvi put, ali je tada prvi put bio primoran da prizna da je izgubio. Učestvovali smo na omladinskom koncertu na studentskom trgu, koji je bio usmeren protiv tadašnjeg režima. Trebalo je da svira više bendova, ali posle našeg nastupa sručila se obilna kiša. I samo smo mi zapravo svirali. Možda još jedna grupa posle nas, do pola…
Ta je krupna kiša postala naš stalni pratilac s godinama. Uglavnom padne posle koncerta Prkosa Drumskog. Osiječki muzički novinar Hadžo mogao bi da ti potanko priča ili psuje o tom fenomenu…nije se jednom uz kišu vraćao kući.
Ispostavilo se da je taj nastup bio prvi i poslednji za dva dobra momka s kojima sam u početku svirao. Prestali su da se bave muzikom. Drugo dvoje nastavilo je sa mnom. Za nekoga je to bio kraj, a za nas tek početak…recimo, u publici je tada stajala petnaestogodišnja devojka koja je pet godina kasnije stupila u Prkos Drumski i snimila s nama izuzetno važne pesme. Sve je povezano, ako čovek ume da vidi.
Nisam sumnjao u nastavak rada, ali jesam potpuno promešao karte posle tog koncerta. Odlučio sam da poetiku garažnog pop-rok formata ostavim za sobom, bar na neko vreme. Zainteresovala me je mogućnost svedenog, akustičarskog, kamernog izraza. Ostavio sam za sobom i mnoge pesme koje sam napisao za bend i koje su bile namenjene rokenrol albumu koji nikada nismo snimili. Ne žalim, ali pesme jesu bile dobre. To je jedini gubitak…

RockSvirke: Kako ti doživljavaš tekst A ja sam morima brodio, zvezda me moja vodila… Svud te sa sobom vodio još dok se nisi ni rodila pesme Godine neke daleke?

Miloš: Pitala si me za doživljaj, a ne za objašnjenje. To je dobro. Objašnjavanjem se pesmama oduzima njihova budućnost. Doživljaj je nešto drugo. Naravno, znam ceo kontekst nastanka pesme Godine neke daleke. Znam joj rođenje, rast, dosadašnji život. Reći ću ti neke činjenice, one ništa ne kradu njenoj lepoti. Stihove je napisao Pero Zubac, a komponovala ju je i otpevala Sonja Šešlija. Verovatno je to pesma po kojoj nas najviše prepoznaju, iako je zaista retko izvodimo na koncertima. Traži apsolutnu tišinu…
A doživljaj…složen je. I onaj ljupki video zapis Siniše Mladenovića, koji ljudima uglavnom izvuče suze, u kojem se vidi moja razigrana ćerka Milena, s dedom koji je tu pesmu napisao mnogo godina pre njenog rođenja…i to je deo mog doživljaja.
Pesma o prekogniciji, preroditeljstvu, šifrovana poruka u boci koja se šalje u budućnost i iz budućnosti vraća, duša dečja i duša sveta.
Retka je to pesma. Ne zato što je naša. Prosto, u poslednjih deceniju i po, ako ne i više, nema ovde tako krhkih, suptilnih, magičnih pesama. Jedina je od svoje vrste…

RockSvirke: Koji je smisao i poruka koju bend Prkos Drumski šalje svojim muzičkim angažmanom?

Miloš: Vera u bolji i viši svet. Topliji i nežniji, ispravniji i pošteniji. Vera u ljudsku dobrotu i lepotu. Nikada nisam toliko lepote video na jednom mestu, koliko u Prkosu Drumskom. Ta lepota pripada ljudima s kojima sam radio i onima s kojima još stvaram.
Poruke su kodirane u našim pesmama i na našim albumima.
No…
koncerti su nešto drugo.
I ja sam stariji i – što nas ljudi više poznaju i prepoznaju – menja se moja društvena i kulturološka optika, odgovornost i pozicija čoveka pred mikrofonom. Pojedine nove pesme imaju neskrivenu socijalnu, realističku notu.
Na ovim Antićevim danima izvešćemo prvi put pesmu Serbian blues, koja nepogrešivo definiše srpsku kolektivnu muku…
I čini se da će tih pesama biti još.

RockSvirke: Kako su nastale tebi najdraže numere benda, da li su one inspirisane srećnim ili tužnim trenucima?

Miloš: Nisam od onih koji pišu s klasičnom dvostrukom inspiracijom. Kod mene to nije stvar raspoloženja, niti konkretnog iskustva, nego je stvar saglasnosti s višim svetom koji negujem u sebi, otvorenosti da nešto važno i korisno iz tog sveta spustim na zemlju, i sposobnosti da se što manje izgubi u transferu…
Nisam uvek u skladu s tim kriterijumima. Zato poslednjih godina ne pišem često i ne pišem mnogo…
S druge strane, dosta naših pesama uopšte nije nastalo na moje stihove. Takođe, nisam sve pesme ja komponovao, pošto sam taj posao godinama delio na ravne časti sa Isidorom Milivojević i Sonjom Šešlijom. A njihove pesme su mi verovatno najdraže…
One bi bolje mogle da ti odgovore na to pitanje. Znam da kod obe postoji stvaralački podsticaj u srećnim i tužnim trenucima.
Verovatno je najveća draž bila u zajedničkom radu na našim pesmama. Svako je dodavao nešto neprocenjivo iz svog sveta. Makar to bila samo jedna nijansa u krajnjoj zvučnoj slici – bila bi to nijansa čijim bi se oduzimanjem nešto nepovratno izgubilo u samom biću pesme.

RockSvirke: Da li si nekada hteo da napustiš bend, da odustaneš od cele ideje, i kako je to izgledalo?

Miloš: Bilo je teških trenutaka i bilo je nagomilanog zamora. Prirodno je to. Radiš stalno s ljudima i ljudi rade s tobom. Ovo je neobičan bend…ispada da sam ga uvek čuvao od promene samo putem promene. Parafraza Milana Mladenovića, iako je to onaj isti zakon koji se nalazi u mnogim duhovnim učenjima. Ili u fizici. Promene nisam prizivao, mada bi moja Dragana sada zacelo dodala da jesam. Ona je tu od početka i podseti me na stvari koje zaboravim, a koje sam želeo kada sam ulazio u ovu muzičku avanturu.
Desilo se da je jedno od obeležja Prkosa Drumskog ta reka veoma talentovanih ljudi koji su dolazili i odlazili, ponovo se vraćali…a teško da su promene bile uzrokovane mojim karakterom ili šefovanjem. Naprotiv…imali su svi moji saradnici i stvaralački prijatelji mnogo slobode. Sa slobodom treba znati…šta ćeš i kako ćeš. Da svojom slobodom ne zarobiš tuđu… Sloboda je kada se ode dalje. I kada se ostane na istom drumu.

RockSvirke: Iza tebe su godine saradnje s raznim muzičarima i stvaranja jedinstvenih prijateljstava. Da li bi danas uložio isto toliko energije i ljubavi, da li bi na isti način dao sebe kao tad? Zašto?

Miloš: Dao bih sebe, bez ostatka. Drugo ništa nemam da pružim. Energija i ljubav se davanjem obnavljaju i jedino ono što jeste naše, možemo drugome dati. Međutim, dao bih se ponešto drugačije i mudrije. Ne u smislu količine, nego kvaliteta. Zaštitio bih sebe bolje, a istovremeno bih zaštitio i drugog od sebe…
Sada to znam.

RockSvirke: Da li veruješ da je uvek moguće ostvariti ono što od života želiš, i ako jeste, kakva je snaga ili hrabrost potrebna za to?

Miloš: Moram da verujem u to zato što sam roditelj. Da nisam, mogao bih možda sebi da dozvolim posustajanje. Ovako, ne mogu. A bude razloga da čovek odustane. Svakodnevno…
Snaga je u tome koliko čovek može da odoli sebi i koliko je sposoban da prebrodi težinu trenutka… A hrabrost…
biti iskren prema sebi i drugome. Iskren prema životu. Već je to predovoljno hrabro.

RockSvirke: Opiši šta je za tebe umetnost?

Miloš: Na pitanje koje ište najduži odgovor, daću ti najkraći. Umetnost je voditi ovakav bend toliko dugo.

RockSvirke: Koji album ti je najdraži i zašto?

Miloš: Mnogo ih je, ako misliš na celokupnu muzičku istoriju i diskografiju. Ako pitaš za album Prkosa Drumskog, svi su mi dragi, iako nisu svi jednako dobro realizovani. Ali na svakom smo dali sve od sebe, najbolje što smo mogli…

RockSvirke: Da li voliš dolazak novih članova u bend i kako se atmosfera među muzičarima tada menja?

Miloš: Jesam čovek koji je domaćinski otvoren za dolazak novih ljudi. Atmosfera se menja svakim odlaskom i dolaskom, naravno. Sve ima svoje dobre strane i obavezne posledice. Bude nadahnuto i sveže u početku, potom prve zaljubljenosti prođu i ljudi se bolje upoznaju. Naročito kada rade pod pritiskom nastupa, niza koncerata ili studijskog rada.
Prkos Drumski je specifična stvaralačka sredina. Muško-ženska saradnja je tu praktično zakon. Ja sam se davno odrekao rada u klasičnom muškom rokenrol kvartetu, a Bog zna da sam posebno naklonjen upravo takvim sastavima. Da treba u bilo kom drugom bendu na svetu da sviram, svirao bih u Olovnom Plesu. Primili bi me valjda…
No, hteo sam nešto drugo da ostvarim u svojoj stvaralačkoj i životnoj biografiji. Neponovljivu umetničku sintezu muške i ženske energije. To mi se činilo kao uzbudljiv zadatak. Plovidba po opasnim i neistraženim vodama…
S takvim pristupom moraš očekivati svakovrsne probleme i izazove na afektivnom planu. Međutim, imaš toga i među muškim sastavima, tamo će uvek neko preuzeti tu neopravdano tipizovanu ulogu žene koja ljulja brod…ćudljivost i samovažnost imaju više veze s karakterom, nego s polom.
U Prkosu Drumskom je vazda bilo ljubavnih veza. Dve, koje su starije od samog benda, završile su se postojanim brakom i roditeljstvom, a bogami, bilo je i onih burnih, koje smo uz osmeh umeli da klasifikujemo kao kategoriju grom i pakao…
I sve je bilo dobro i vodilo je nekom drugom dobru, čak i kada se naizgled rđavo završavalo…

RockSvirke: Da li su ti draže pesme s tvojom lirikom, ili s tuđim stihovima? Koja ti je omiljena?

Miloš: Ako sračunam koliko sam kompozicija na svoje stihove ostavio po strani, biće da mi je draži rad sa stihovima drugih pesnika. No, moje su pesme uvek tu, čekaju strpljivo svoje vreme, ili su već završile u pesmaricama moje odmetničke braće…Nevjerni Tomo, Olovni Ples, Nas dva, (Izmenavremena)…svi su već poklonili mojim versima muzički život. Tamo gde sam ja bio nemaran i nepravedan prema sebi, oni nisu bili prema meni…
Omiljenu pesmu nemam. Ne bih da ti dajem stereotipan odgovor da je to kao s decom, ali jeste kao s decom. Drugačije se vole, ali se sve vole…

RockSvirke: Opiši svoja osećanja tokom izvođenja pesme Vilindar?

Miloš: Uglavnom zatvorim oči. Putujem unutar sebe. Možda najdalje i najdublje otplovim tokom te pesme, verovatno zato što u njoj nema reči. Nisam u obavezi da pevam. Sviram gitaru i slušam svoj bend na sceni. Ova inkarnacija Prkosa Drumskog dala je toj pesmi ogromnu snagu i koncertni kredibilitet.
Onda se pred kraj pesme setim da se valja vratiti s putovanja i završiti koncert.
Nije lako, ali uvek umem.

RockSvirke: U subotu, 16. marta nastupate na manifestaciji Antićevi dani. Kako zamišljaš savršeni nastup Prkosa Drumskog, koga bi voleo da vidiš u publici koga do sad nisi?

Miloš: Izgleda da će na ovom koncertu biti dosta dece, mališana. Biće i njihovih roditelja, naših prijatelja. A biće i onih koje ne poznajem lično, a pripadaju našem svetu. To je savršeni nastup. Pogotovo zbog dece. Mi smo sada glasniji od njih…ponovo imamo bubanj i električnu gitaru…možemo da im pariramo, iako deca itekako umeju da slušaju. Jedan od najlepših trenutaka u mom muzičkom životu bio je kada je moja tada trogodišnja ćerka s punom pažnjom odslušala ceo koncert Prkosa Drumskog na prošlogodišnjem Festivalu uličnih svirača.
Čujem sve više da deca vole naše pesme.
Koga bih voleo da vidim na koncertu? Onoga koga već jesam viđao na našim nastupima, ali ovog puta neću moći.
Ivicu Stankovića. Našeg divnog prijatelja. Sviraćemo koncert po njegovoj meri. Voleo bih da je tu, da čuje koliko smo ojačali. No, Ivica se odmetnuo iz ovog života…jedan od Antićevih Pravih letača, koji su se na vreme povukli da ne gužvaju nebo.

RockSvirke: Kako vidiš budućnost benda Prkos Drumski?

Miloš: Već smo stigli u budućnost. Onu koju sam video kao mladić. Ono što sada vidim kao budućnost Prkosa Drumskog sačuvaću u sebi. Da ne čuje zlo…

(Visited 175 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone