Mesta u CK13 – povratak aure!


MestaKada su počela Mesta, CK13 je bio gotovo krcat. To je bend koji je do sada imao više evropskih turneja, ali je ne znam koju foru uspeo da ostane nevidljiv za gotovo sve domaće medije (ne i za italijanske, holandske, švajcarske, nemačke,..) stoga postoji potreba da se napravi kratak uvod u ovaj za Srbiju pa i šire savršeno neverovatan bend. Frontmen Borislav Prodanović je osnovao Mesta sa Senkom Puhalo i od prve pesme su imali svoj izrazito prepoznatljiv zvuk: pretužne Borislavove melodije u pratnji Senkinog jednoličnog vokala koji poput zlatne boje na vizantijskim ikonama podcrtava neponovljivi jezik Mesta. Akustična gitara je apsolutno ogoljena u štimu koji nije ni durski ni molski. Prvi značajniji nastup u Srbiji su imali u novosadskoj Sinagogi gde su svirali ispred denverskih andergraund zvezda alternativne kantri muzike – Woven Hand.

Jedan od značajnijih tonskih zapisa iz te faze Mesta je EP naslovljen When The Wind Died Down, a koji su snimili u holandskom studiju Sing Sing gde su usput rečeno snimali albume i Boye i Obojeni Program. Može se čuti na njihovoj bandcamp stranici. Prvi album Bez dna tajni, na kojem će se naći hitovi „Deveta pesma”, „Očevo sijanje”, „Platina”, Mesta izdaju samostalno 1. januara 2008.

Na drugom studijskom izdanju The Night That Guided Me, koji smo čekali čak četiri godine, grupi Mesta se pridružuje amerikanac Kurtis Mekinej (Curtis McKinney) koji u Serbian-mantra, post-pank, postrok, post-everything darkwave, kako će to Klejton Gajl (Clayton Gilles) definisati, unosi mistično zavodljivu elektroniku. Nedugo zatim Senka odlazi, a Borislav iako autor kako tekstova tako i muzike sam niti izvodi niti snima nove stvari. Bend će se nakon jednogodišnje krize pokrenuti sa dolaskom Sanje Ivkov, a sa Predragom Vernačkim postaju stabilan trojac koji proizvodi drone & noise orkestraciju stilizovanog krika iz dvorišne pustinje. Početkom januara 2016. godine izbacuju treći album zagonetno nazvan VMMDVL čije značenje će objasniti u jednom intervjuu: „VMMDVL je numerički izraz jedne od interpretacija istorije dugog trajanja. I zapravo izraz je direktan, odnosno, ne više kriptičan od, recimo, iskaza da je Zemlja stara četiri i po milijarde godina. Opet, u takvom izrazu ne prepoznajemo svrhu u funkciji nekakve autentizacije značenja, pošto se s obe “strane” mogu prepoznati i kritikovati elementi mistifikacije. Tako je, na primer, noć prirodno mračna.” (Helly Cherry).

Svoju pravu novosadsku promociju će doživeti tek poslednjeg septembarskog dana iste godine, u omladinskom centru CK13.

Svetla su spuštena, minimalna, iza MESTA bilo je belo bioskopsko platno na kojem su se projektovale senke tri potpuno šlank, u crno odevene figure dok se duvanski dim koncertnim prostorom slobodno prostirao sećajući me na neka sretnija vremena kad su art i cigarete išle zajedno. Nastup, facing sorrow proces ili bolje događaj zajedničkog putovanja kroz napuštena staništa tuge otvorila je „Sedam poslednjih reči tebi”, a sastoji se od sedam reči:

Izgovaram
Pevam
Svojih
Sedam
Poslednjih
Reči
Tebi

Na prvi akord smo čekali da umukne čopor pasa koji je divlje lajao. Ovde moram u digresiju: Odakle ideja ponosnim vlasnicima i vlasnicama životinja da je njihovim ljubimcima mesto na rok koncertu ma koliko neki klub bio pet friendly? Da li to znači da ako neko poseduje mačku, gavrana, pacova, zmiju, škorpiju takođe treba da im omogući kulturni život i od kluba pravi prokleti zoološki vrt?

Ono što je potrbno naglasiti kada se govori o Mestima je da njihovi tekstovi pesama često nisu duži od naslova a mogu biti kraći. Hipnotički, u nedogled ponavljajući iskaze odlaze do kraja u svom traženju. Tako stih-iskaz postaje gest, poput izjave ljubavi i večan u pesmi. Mantrično će ponavljati „Sa tobom sam sa tobom, bez tebe sam bez tebe..” provlačeći nas kroz sve emotivne etape ostavljenosti i nalaženja onog ili one, kojeg ili koju gubimo. Kada su krenuli da sviraju „Wonderful Life” od Black-a osetio sam kako mi podrhtavaju dlačice po celom telu, osetio sam da mi u tom trenutku očajnički treba neko. Deo publike se kikotao u čudu kada su shvatili da Mesta sviraju stvar koja se redovno vrti u međumesnim busevima na vozačima omiljenoj Radio S stanici.

Sviraće „Gde sam bio taj dan” i „Srce greje bol”, takozvani tehnički problemi će uzrokovati radikalne dinamičke skokove koji nas poput duševnog nemira bacaju kroz neizdrživi bol srca. Struja je izbrljavila i gitarski signal se potuno izgubio. Usledila je pauza od nekoliko minuta a kolektivni trans je prekinut kolektivnim žamorom. Verbalne komunikacije sa publikom nije bilo i to je možda bila jedina slaba karika Mesta, jer publika nije znala kako drugačije da reaguje u takvoj situaciji koja je krizna i zahteva obraćanje.

Srećom gitara je priključena na 10-ak pedala ubzo opet podivljala sa „Ovde je uvek negde drugde”, pesmom posvećenoj holandskom body art umetniku Bas Janu čiji se poslednji performans sastojao u tome da se otisne u čamčiću imena „Okeanski talas” u Atlantik, u kojem je nestao.

Mesta su bend koji možda i zna da bi bilo poželjnije u nekom trenutku stati, ali oni ne koketiraju sa tugom. Nastavljaju sve dublje i dublje, do njenog kosmičkog naličja – Erosa. Zato su Mesta zahtevan bend i konzumacija njihovih pesama se završava ili napuštanjem ili katarzom. Za kraj su svirali „Miracle of Love” omiljenih Swans-a preobrazivši mesto i vreme svedočeći da je jedan usamljeni trenutak u tvojim rukama čudo ljubavi, čija se aura nazirala među nama.

(Visited 131 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone