Lloyd Cole – Broken Record


Lloyd Cole - Broken RecorsBroken Record kao dokaz da svima mislećima, pa i onim najlepšima, u ozbiljnim godinama ne gine cohenovski splin. Što je odlična vest.

Kako oceniti album koji zvuči nepatvoreno iskreno, a otpočinje iznošenjem jedne krupne laži već u prvom stihu prve numere? Problematični stih na samom pragu novog albuma Lloyda Colea kaže Not that I have that much dignity left anyway. Utisak već posle prvog slušanja ukazuje upravo na oprečni sud. Broken Record, prvi album Lloyda Colea u četiri godine, jeste svedočanstvo o dostojanstvu kao mogućnosti čak i kada krštenica dođe po svoje. Što opet nimalo ne iznenađuje ako se u vidu ima minuli rad i dosadašnje držanje ovog velikog trubadura današnjice.

A Broken Record je upravo oda trubadurima prvih 50 godina istorije pop muzike. Lloyd Cole je ovom prilikom načinio naklon mnogobrojnim zaslužnim za nadahnuće koje ga ne napušta ni nakon bezmalo trideset godina karijere. Inspiraciju su obezbedili Bob Dylan, Hank Williams, Leonard Cohen, Cat Stevens, Roy Orbinsona…, a lista bi svakako morala da obuhvati i skorije udarnike poput Damiena Ricea, Jaya Jaya Johansona i Jensa Lekmana.

Lloyd Cole - Broken RecorsDa ne bude zabune, ovde nema mesta optužbama za mimetizam, jer aproprijacija postojećeg kao njegov izabrani zahvat za ovu sasvim uspelu i inspirativnu epizodu jeste u samoj srži racionalnog shvatanja pop muzike i pop kulture u najširem smislu.

Na samom početku albuma, u naslovnoj Like a Broken Record, Lloyd nas dočekuje u punom cohenovskom zanosu. U tri minuta trajanja ove pesme, Lloyd Cole da daje odgovor na pitanje koje je davno sam postavio (Are You Ready To Be Heartbroken?, na koju su uostalom replicirali Camera Obscura u neodoljivoj Lloyd, I am Ready to Be Heartbroken).

Americana, premda pitka i nešto poletnija nego što obično biva u slučajevima onih koji se drže kanonskih postavki, odlika je i, moglo bi se reći, hitoidne Writers’ Retreat nošene iskrenom zadivljenošću notama koje su ostale iza znamenitog Hanka Williamsa. Nešto slično Coleu polazi za rukom i u nešto manje nametljivoj, ali jednako uspeloj Why in the World?

Pečat Boba Dylana nosi zbilja izvanredna If I Were a Song u kojoj se ponuđeni stihovi nameću kao prava poezija. Westchester County Jail, pak, Lloydu Coleu služi da se još malo okuša na terenu čistokrvnog/puritanski shvaćenog country zvuka, ali ova pesma može da posluži i kao slikovita i munjevito brza ilustracija Coleovog pristupa – na planu tekstualnog on se odlučuje za samoironiju koja je, to smo valjda svi od Clinta Eastwooda dosad naučili, izbor samo najodvažnijih i najosvešćenijih.

{youtube}OqV2seWTavk{/youtube}

Man Overboard ponovo u žižu dovodi nauke koje je za Colea (i mnoge druge) posejao Leonard Cohen, dok bi Oh, Genevieve (na mahove i bilingvalna) lako mogla da se nametne kao naredni diskretni (polu)hit, ali lako bi se dala zamisliti kao (ponajbolji) deo repertoara novopridošlog Jensa Lekmana. Na njenom tragu je nešto izarženije popična Double Happiness.

Bez mnogo okolišanja i navodnog iznanenađenja može se izreći ocena da je Broken Record odlična ploča nekoga ko nas je na odlično navikavao, istovremeno znajući kako da opstaje u samoizabranoj senci koja za uzvrat pruža bolji uvid u stanje vlastitog i tuđih duhova. Sa te pozicije i uz malo opreza nikako nam ne može promaći dolazak na duže staze gledano uvek dragocenog splina.

Autor: Zoran Janković

(Visited 16 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone