Koncert Krisa Ekmana i Rikarde Parasol: Ko će osvetliti tvoj put kroz noć


Chris Eckman @ CK13, Novi SadU subotu, 4. oktobra, Omladinski centar CK13 u organizciji Škripe, ugostio je Rikardu Parasol (Rykarda Parasol) i Krisa Ekmana (Chris Eckman). Ona dolazi iz San Franciska, a on iz Ljubljane iako poreklom iz Sijetla. Sa novosadskom publikom su se oboje već sreli, tada su svirali sa pratećim bendovima (Ekman sa The Frictions).

Ovog puta Rikarda je nastupila sama dok je Ekmanu na kontrabasu, podršku pružio slovenački muzičar Žiga Golob. CK13 je bio pun, ne i prepun a to znači oko 150 ljudi što je učinilo koncert intimnim i ekskluzivnim. I zaista Ekman u nekim momentima nije ni koristio mikrofon a glas mu je toliko moćan i jasan da smo njegovo udaljavanje više osetili kao stilizaciju i neposredan prodor u publiku, a klub kao sobu punu prijatelja. No da se vratimo na početak.

Koncert je otvorila Rikarda Parasol. U šarenom, presijavajućem kompletu, crnom šeširu i dugačkim šiškama koje bi joj povremeno padale preko lica, sa akustarom u rukama i vitalnim stavom, Rikarda je samom svojom pojavom privukla pažnju publike i odredila njen smer od prve do poslednje pesme. Ona je na tragu Peti Smit (Patti Smith), njen glas nije ni malo „girly“, vrlo je oštar i precizan. Ona ga koristivši tzv. korus pedalu u pojedinim momentima podebljava. Od tog efekta je stvorila izraz, udvostručuje glas naglašavajući ono što je bitno, a bitna je čežnja koja je nadahnjivala tolike trubadure slomljenih srca koji su utehu tražili u pesmi. Rikarda je nomadkinja, lutalica, za nju je kao i za Keruaka bitan put, dakle put kao destinacija, ne tačke A ili B koje su za Rikardu samo tačke na putu. To potvrđuje i svojim životom koji se odvija između Evrope i Amerike. Njene pesme su često i priče, dnevnici, ispovesti. Njen narativ je takav da mu se veruje. Upravo bi to možda i bila najizraženija crta Rikardinog nastupa. Pored trubadurskog izliva i transformisane tuge, pričanja priče, u pesmama Rikarde Parasol nalazimo i parole, pozive, izazove. U pevanju nalazi hrabrost, a bez hrabrosti nema ni slobode poručuje pevajući „Thee art of libertee“, čuli smo još i „Texas Midnight Radio“, „Cloak of comedy“, „Your Arrondissement or Mine”, „Take only what you can carry”, i “Hold back the night”, “Drinking song”, “En route”. Nastup je završila sa bisem svirajući nezvaničnu r`n`r himnu Nila Janga (Neil Young) ”My my, hey hey (out of the blue)”.

Rykarda Parasol @ CK13, Novi Sad

Obzirom na intenzivnost i zavodljivost Rikardinog nastupa bilo je teško zamisliti bilo koga da zasvira nakon nje, a da se ne doživi kao višak, uprkos činjenici da je ona otvarala koncert. Pa ipak, Kris Ekman je vidno raspoložen za sviranje i zezanje izašao na binu i zarolao dok su se ljudi lagano vraćali sa kratke pauze. Ekman je osnivač i frontmen kultnog benda The Walkabouts i zaista je radost da ova ikona alternativne američke scene živi u širem komšiluku, u Ljubljani. Reč je o pesniku, čoveku koji svoju poeziju fantastično transponuje u rokenrol izraz. Bilo da nastupa sam, uz kontrabasistu ili sa bendom on jednostavno sve svoje pesme prevodi tako da one, malo je reći ništa od svoje suštine ne izgube, već naprotiv, dobiju takve oblike da pomislimo da je svaki od izraza upravo onaj koji je originalan ili koji je krajnji. Kris je poput askete, po nadahnuće odlazi u pustinju; istine koje tamo sreće pretače u pesme. Temelj Ekmanove poetike čine put, noć, pustinja, drama u traženju i prepoznavanju svetla, onog pravog koji doista i može osvetliti tvoj put. Eckman postavlja pitanja ali odgovori koje nalazi nisu na rafovima, traže pokret duše i putovanje na koje je u subotu poveo novosadsku publiku. Sve je izgledalo kao fantastičan i još neviđen road movie gde se glavni junak obreo usred oluje, daleko od najudaljenijeg mesta ali koji sa smirenjem lagano vozi ka okeanu.

Između pesama Ekman se šalio sa publikom pretstavljajući kontrabasistu kao čoveka koji dolazi iz zemlje iz koje potiče ajvar, naravno iz Slovenije. Iako se na ovakvim, intimnim koncertima retko dešava da i publika peva, to se upravo dogodilo kada je svirao Clash-ov „Bankrobber“, bio je to jedan potreban antikapitalistički izliv i potvrda da pank nije mrtav. Eckman gotovo da nije koristio gitarske efekte, a kontrabas nije ni bio ozvučen, međutim snaga njihovog saglasja je ceo performans učinila moćnim milozvučjem. Mora se pomenuti da je ugođaj malo kvario deo publike koji je tokom nekoliko pesama pričao, što baš i nije lako razumeti ako se uzme u obzir da su platili ulaznicu 900 dindži. Ono što smo mogli naučiti iz ovog koncerta je da je bitna pesma, koja ako ima poruku i dobar rif onda zvuči sjajno bilo da je izvedena u kompleksnim bendovskim aranžmanima ili samo na gitari. Ekmanov lični bluz sreli smo u „Rainmaker blues“, „Ransom“, „Horizon fade“, „Long drive in a slow machine“, „Ghosts along the border“, „Eyes“, „Many moons“, „Requiem for the old school heavy“, „Stranger“, „Raise them hands“. Noć uoči 5. oktobra čuli su se mnogi zvuci, ali duboko verujem da smo baš mi koji smo se tada našli u CK13 prepoznali one prave.

(Visited 45 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone