Katarina Juvančič & Dejan Lapanja


Katarina Juvančič & Dejan LapanjaKatarina Juvančič je talentovana Slovenka živog, podsticajnog glasa. Dubokosvesna je ličnost. I neobično draga, neposredna žena, s porukom iskrenog humanizma u pesmi, ispisanom krupnim, verzalnim slovima. Glas, Ličnost i Poruka – elementi koji toliko nedostaju duhu ovog vremena. Tačnije, bezduhu, rečju Tomasa Bernharda. Elementi koji su neophodni ne bi li se bezduh izgonio. Katarina se s tim sastojcima, kao s magičnim relikvijama koje su joj jedina pomoć u herojskom izazovu, uspravno javlja u depersonalizovanom dobu takozvane tranzicione krize, južnoslovenske, balkanske i globalne, u kojem čovek pod ličnim imenom i prezimenom ne vredi gotovo ništa. U kojem može da stvara jedino ako je organizovan unutar nekog projekta. Ukoliko je pravno, a ne samo fizičko lice. Ako je politički opredeljen, ali na pobedničkoj strani, u pravom trenutku. U kojem se tek rođenom, na smrt razboljenom detetu ne sme spasavati život kada ono nije registrovano, zavedeno, žigosano jedinstvenim matičnim brojem. Katarina nadahnuto peva svoju zvonku, budilačku pesmu, dramatičnu i toplu istovremeno, u jednom sitnom, raščovečenom vremenu, u kojem ništa više nije sveto. No, majušnost našeg pokvarenog doba ne smeta njenoj prostoljudskoj i autorskoj veličini, iako za velike duše jesu potrebna velika prostranstva. U protivnom, njihovo postojanje može da poprimi meru tragizma.

Katarina, dobrom srećom, nije usamljena u svom umetničkom poduhvatu. Ima na svojoj strani vernog saputnika, Dejana Lapanju, nesvakidašnjeg meštra od gitare. Dragocenog muzičara i scenskog junaka kod kojeg se um, srce i celo telo organski sjedinjuju sa instrumentom koji je odabrao. Ili sa instrumentom koji je odabrao njega. Dejan je zato ponešto nalik onom ljubopitivom dečaku iz arturijanskih legendi, koji je izvukao mač iz kamena i tako zagospodario velikom silom. Govor gitare je njegova visoka artikulacija i njegova odbrana pred bezduhom. Svaku pesmu svira jednako energično i posvećeno, gotovo obuzet, kao da mu je to poslednji čin u životu. Bez ostatka, predaje se muzici i potom reverzibilno, raskošnu muziku iz svojih damara predaje publici.

Ujedinjeni, u stvaralačkom i životnom zajedništvu, Katarina Juvančič i Dejan Lapanja pronose poruku koja se može jednostavno sažeti u stari imperativ: – probudi se! Jer, njima dvoma je zaista stalo do one izgubljene, elementarne ljudskosti. Do budnog aktivizma. Nije Katarinina pesma posvećena mnogim odvažnim ženama kao savremeni akt deklarativnog feminizma, nego je to pesma koja dolazi iz njenog arhajskog, avalonskog rodoslova, u kojem sijaju ženske preteče i buduće kćeri, ma u kom vremenu da se rode, pesma koja poziva na buđenje zatomljene, preporađajuće ženske snage, kako je još Nikolaj Berđajev najavljivao u svojim spisima. Žena je, na početku i na kraju, ipak matrica i matica postojanja. U njoj su hrabrost i mudrost koji mogu da iskupe i ozdrave oboleli svet u nestajanju.

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja

Protestnih pevača bilo je odvajkada, otkako je veka i čoveka. Katarina Juvančič nije samo glas bunta, njen kantautorski i antropološki rad pokriva zamašnija tematska polja, ali se ona bez sumnje nastavlja na svoje nepotkupljive prethodnike i srčane savremenike i uz gitarsku vatru Dejana Lapanje, snažnim stihom i neprestanim društvenim angažmanom, bije časnu bitku za dostojanstvo svakog ljudskog bića. Katarina Juvančič to mora da čini, sada i ovde, jer dobro zna da cenu skršenih šaka čileanskog martira Viktora Jare određuje život njegovog Manifesta u vremenu koje su mu krvnici uskratili. A to je vreme odavno došlo, upravo nama, da se rvemo s njim.

(Visited 23 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone