Pojava Nine Romić na prostorima na kojima je i lane bilo vrsnih kantautora, ali ne i dovoljno priznatih i prepoznatih žena od tog dara i posla, u jednom posve oskudnom, korumpiranom vremenu u kojem se toliko toga bezvrednoga razmetljivo reprodukuje, a toliko malo vrednoga nenametljivo proizvodi, gotovo da ima snagu mistične objave. Enigmatična Zagrepčanka s vestern gitarom, zagasitim glasom i ogoljeno ispovednim, ali nikada trivijalnim versom, prekoračila je granicu koja razdvaja njenu osobnu i kolektivnu stvarnost ne bi li nadahnula prijemčive duše i setila ljude na magijsko poreklo pesme i ogromnu stvaralačku moć žene.
Dabome, nije ona došla ovamo s bilo kakvim misionarskim namerama nego s prtljagom pesama kojima je sama sebe isceljivala. Ali, onaj koji je sebe jednom zalečio ličnim umetničkim činom, možda će moći isto da izvede i s tuđim boljkama. Otuda se muzika Nine Romić ne može lišiti belega onog višeg cilja niti se može prećutati zaumnost svetova iz kojih se rađa. Otuda je i autorsko prisustvo Nine Romić stalno obasjano nedokučivom lunarnom svetlošću i uvijeno u tajanstvenu lirsku izmaglicu. Ova zagonetna devojka iskreno ljubi maglu. Bilo na javi, bilo u pesmi. Taj afinitet nije samo njena karakterna nego i poetička vrednost. Uvek na prelazu između tople melanholije i hladne ali nijansirane monohromije – njene pesme umnogome asociraju na brendirana platna panonskog slikara Zdravka Mandića. Pomalo su neoprezno novinari podebljavali njenu privrženost istorodnim kantautorskim pojavama na drugim meridijanima. Nisu pri tom bili u krivu, naprotiv. Jeste Marisa Nadler, jeste Džoan Baez. Jeste i Jadranka Stojaković. Naročito potonja, iako bi se na ovu prirodnu srodnost u znak nepoverenja zacelo podigle obrve mnogih ljubitelja Nininog sofisticiranog hermetizma. Ali poređenja unutar istog žanra plodna su samo ako nekome pomažu i nešto mu dobroga pridaju. U protivnom, uvek se inicijalna lepota nepotrebno gubi i čarolija slabi. Stvaralački kalibar Nine Romić od one je posebne, neuporedive sorte. Ne treba joj pomagati niti odmagati poređenjima. U njenom slučaju, sličnosti bi eventualno valjalo izvoditi iz drugih umetnosti. Iz likovnih, pošto su aranžmani njenih pesama toliko pikturalni i promišljeno ambijentalni. Iz pesničkih, budući da itekako ima ukletog lirskog romantizma u tamnom jezgru njenih stihova. Ili zbog njene naklonosti prema stihovima svoje majke Ružice, Mostarke koja je u devojaštvu pisala izvrsnu poeziju i srećom nije to zatajila od svoje talentovane kćeri.
Izrazito duhovno opismenjena, Nina Romić je stvaralački identitet gradila na stari način, poštujući drevni kodeks inicijacije, putovanja i saznanja. Pronašla je vodiča u Dunji Knebl koja ju je isprva upoznala s bogatom baštinom hrvatskog folklora i potom povela na hodočašće u čarobne, inspirativne predele tradicionalnog muzičkog izraza. Zato se danas u Nininom profilisanom autorskom repertoaru može zalomiti i poneka zagorska ili međumurska narodna tema. Zato će sutra Nina Romić i sama kao mentor nesebično pomoći nekom mladom autoru da valjano završi školu umetničkog zrevanja.
Nina je kraljevski beli krin u neprohodnoj šumi jalove replikantske muzike i potrošnih stihova koji su trajni koliko jedan hip. Nesumnjivo je najkompletnija kantautorka u svojoj zemlji. Njena univerzalnost leži u smeloj leguri suptilno udešene psihodelije, idiomske folk i bluz motivacije i odmerenog zavičajnog sevdaha u jednom sasvim inokosnom, nezaboravnom glasu. Ona je praktično još u životnom mladanju, a već je suvereno nadrasla svaki diktat spoljnih okolnosti u pogledu biranja dalje stvaralačke staze. Šta god da uzme za svoju izvođačku i autorsku budućnost, biće to samo njena odluka. Onaj koji je zarana stigao na cilj nema razloga da žuri i ne može da pogreši u izboru.
