Pretakanje ličnih boljki u iskustvo pesme nalazi se u srcu svakog bluza. Pretakanje ličnih boljki u traku svetlosti nalazi se u srcu svakog umetničkog čina. Pretakanje ličnih boljki u komadić slobode nalazi se u srcu svakog odmetničkog čina. Između bluza, umetnosti i odmetništva Milan Korać pronašao je svoju pesmu, svoju svetlost i svoju slobodu. Sve od istog bola. Sasvim ličnog.
Milan Korać je posebno tankoćutan mladić. Registar njegove pesničke leksike i lirska slikovnost koja ume u čoveku da pobudi osećanje simultane prijatnosti i blage nelagode, prizivaju njegovog imenjaka koji je za svog zemaljskog života bio poznat i kao Dečak iz vode, onaj s belegom pod levom miškom. Plemenito buntovništvo Milana Koraća i njegova urbana rezignacija jednako su prožeti melanholijom kosmičkog porekla. I njegova je tuga iskonska, reljefna, bezmalo avangardistički primitivna. Ona je dirljivo pamćenje izgubljenog, potrošenog vremena u kojem je samo miris vetra u nozdrvama određivao izbor puta.
Milan Korać je jedan od onih vidilaca koji umeju zoru da opaze neposredno, kao nagu svetlost sa istoka. Onaj koji uvek širom otvara oči u isti mah kada nebo otvori svoja usta. To je njegov prvi, arhajski identitet. Ljubopitivi dečak i samosvojni romantik koji je pažljivo kalibrirao svoja čula za damare ćudljive prirode, budni pisar koji u telo pesme akribično urezuje svoje unutrašnje senzacije na stihijske mene u svemiru. Njegov drugi identitet pripada već očvrsnulom lutaocu s prašinarskom rezignacijom pod šeširom i zamašnom drumskom kilometražom u čizmama. Taj je lutalac postao imun gotovo na sve u životu, ali ne želi da se liši ljubavi žene. Treći je identitet deo one vanvremene svesti koja se ravnodušno preliva preko međe životnog horizonta i udobno obitava u odajama smrti. Sva tri identiteta prožimaju se u njegovoj pesmi. Dečak, čovek i starac u jednom.
U njegovom lirskom prostoru neprestano se vrzmaju i promiču jedan prastari vrag i arhetipske ptice s kojima pesnik ima simbiotičan odnos. Mogu da se jave u njegovim stihovima kao ambivalentni vesnici s ponešto očekivanim zavežljajem znamenja, opomene i tamnog nagoveštaja. Mogu da se jave i u manje očekivanom vidu kao neobični saveznici i učesnici u pesnikovom šamanskom preobražaju. Njegove ruke tada se preoblikuju u ptice i jedna od njegovih pesama zadobija sugestivan naslov antologijske vrednosti.
Milan Korać je iskreni baštinik bluza, zatočnik i vernik modre osećajnosti koji je spreman da primordijalnu crnačku poetiku transponuje sa što manje gubitaka u transferu i da je upodobi modelu sopstvene zavičajne ravničarske tuge. Otuda on ume da zapeva sasvim familijarno i ciganski raskopčano, s dubokom naklonošću prema karakterističnim instrumentima vojvođanskog folklora, begešu i tamburi. Razume se, stvaranje bluza na maternjem jeziku ne može biti zadatak za svakoga. U tom je poslu Korać dragovoljno šegrtovao kod jednog samozatajnog pisca koji je majstorski ovladao veštinom stihovanja u bluz formatu. To je odlika onih koji znaju da uče i koji znaju šta mogu da domaše. Posebnost i čistoljudski šarm Milana Koraća svakako se ogledaju i u spremnosti da se posluša govor nečijeg dubokog iskustva. On je sebe brižljivo vaspitao tako da sve što učini, stvori i ostavi za sobom bude ispunjeno dobrim tradicionalnim duhom.
Nije zato čudno to što se ovaj daroviti mladić godinama vozi isključivo jednim šinobusom i što uvek odvažno bira bluz ili njegove stilske derivate.
To jeste manir budućih majstora.
- Autor: Miloš Zubac
