Gregg Allman – Low Country Blues (Rounder Records)


Gregg Allman - Low Country BluesGregg Allman je početkom 2011. objavio svoj sedmi solo album, nakon 13 godina pauze od prethodnog izdanja – Searching for simplicity.

Gregg Allman je u međuvremenu je uspeo da udahne novu energiju u svoj matični The Allman Brothers Band, pre svega dovođenjem gitarskog genija Dereka Trucksa, koji uz povratnika Warrena Haynesa, čini gitarski duo koji je skoro uporediv sa onim originalnim koji su činili Duane Allman i Dickey Betts.

Očigledno je ovaj razvoj događaja veoma uticao na Gregga Allmana koji odavno nije zvučao tako samouvereno i snažno kao na svom novom albumu Low Country Blues, kolekciji blues standarda snimljenoj pod budnim okom producenta T Bone Burnetta, zaslužnog za veoma uspešne povratničke albume veterana kao što su Robert Plant i John Mellencamp. Dok su ova dvojica maksimalno iskoristili prednosti T Boneove specifične produkcije, stiče se utisak da Gregg nije nužno profitirao od njegovog pristupa i da je album mogao ispasti mnogo bolje.

Tu sumnju donekle potvrđuje otvarajuća Floating Bridge, stari blues klasik Sleepy John Estesa. Burnettov posebni zvuk je evidentan već na ovoj pesmi. Njegova ritam sekcija koju je koristio i na albumu Raising Sand, Roberta Planta i Alison Krauss, i ovde biva gurnuta u prvi plan gotovo stvarajući atmosferu živog nastupa. Bas je posebno izražen u ovom pristupu, a i ostali instrumenti zvuče veoma blago i odišu toplinom potrebnom za ovakvu vrstu americana albuma. Pesma Floating Bridge se savršeno uklapa u ceo ovaj koncept i nagoveštava da je na pomolu odličan album.

{youtube}ZdMPdpGVF2s{/youtube}

Međutim, već na sledecej numeri Little By Little, Juniora Wellsa, album počinje opasno da klizi u domen generičkog bluesa. Sve se to donekle popravlja obradom Skipa Jamesa, Devil Got My Woman.Ovde Gregg pokazuje zašto važi za jednog od najboljih blues pevača današnjice i gotovo da uspeva da dočara atmosferu originalnog izvođenja Skipa Jamesa koje važi za jedno od onih koja se ne mogu popraviti i koja su duboko utkana u samu srž bluesa. I u ovom slučaju eho zvuk izraženog basa posebno doprinosi atmosferi topline i živosti.

{youtube}jpIDFiz5SSo{/youtube}

Nakon ovih nekoliko odličnih numera, album negde na sredini polako gubi pažnju slušaoca i skreće u neželjenom pravcu. Bend nastavlja da zvuči odlično kao i sam Gregg, ali stiče se utisak da je albumu bilo potrebno više prastarih folk-blues numera poput Floating Bridge ili Devil Got My Woman. Već na petoj numeri, Blind Man, u prvi plan upadaju trubači koji nažalost zvuče veoma šablonski i salonski što donekle umanjuje sjajan utisak koji Gregg ostavlja svojom vokalnom izvedbom. Ovaj trend se nastavlja i na solidnoj Just another rider, jedinoj originalnoj kompoziciji na celom album. Ta pesma bi svakako mnogo bolje zvučala na albumu Allman Brothersa gde bi iritantne duvače zamenile sjajne gitarske deonice Trucksa i Haynesa ili pak Allmanove orgulje koje su na ovom albumu nepravedno zapostavljene.

{youtube}8BpxAU-IXsU{/youtube}

Album se i dalje nastavlja u istom stilu, a donekle utisak popravlja zaista sjajan bend sa Doyleom Bramhallom na gitari, kao i obrade tradicionalnih I believe I’ll go back home i Rolling Stone, potvrđujući da se na albumu moralo naći još prostora za ovakve folk numere. Umesto toga, dobili smo neupečatljive obrade Magic Sama, BB Kinga i Bobbyja Blanda. Sve u svemu, ovo izdanje ima dovoljno sjajnih trenutaka da zavredi pažnju ljubitelja bluesa i americane, a na njima je i da procene koliko je ono jedna propuštena prilika.

(Visited 28 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone