„Ajmo u neku grešku, u nešto strašno, gde će se možda nešto dobro rodit“ – Dubravko Ivaniš, Pips, Chips & Videoclips


Pips, Chips & Videoclips - Dubravko Ivaniš„Kada pokriješ uši, čut ćeš me bolje, i nećeš znati da kucam, al bit ćeš sigurna ko je“, reči jedne od pesama Pips-a, koji su 15. februara gostovali u Beogradu, u klubu Gun i u Novom Sadu 16. februara u klubu Route 66. Pre koncerta, osnivač i pevač u ovom zagrebačkom bendu, Dubravko Ivaniš priča o svojim iskustvima u muzici, sa ljudima, o svom pogledu na svet, i udelu muzike u životu svakog „homosapiensa“.

„Svaki početak mora donekle griješiti da bi onaj koji putuje nešto naučio“ – kako misli ovaj muzičar, nekima poznat i kao Ripper, govori o neizvesnosti, lepoti i očaju kroz koji muzičar prolazi, o jednostavnosti i istovremene težine astronautskog života, gde svako ima svoju ličnu odgovornost, i svoje lično poslanje.

RockSvirke: Kako je bilo sinoć na koncertu u Beogradu?

Dubravko Ivaniš: Uglavnom, koncert koji smo jučer imali u Gun-u je onaj prvi početni valjani, dobri, normalni, ispravni, racionalni, a emocionalni gig kakav smo trebali održati odavno. Stvarno je naš problem što nismo i što smo bili na nekim mjestima i velikim festivalima u Srbiji, a nismo baš imali dobru vidljivost, i zapravo malo toga smo time poručili. Sada ide vrijeme za nas ili protiv nas, nakon tog koncerta, nadam se da ćemo ubuduće imati bolju poziciju. Poziciju kakvu više zaslužujemo, jer pričamo o tržištu koje razume o čemu govorimo, koje nije daleko, koje može vrlo lako usvojiti naše pjesme. Pogotovo što, kad pričamo o tome, ja sam čovek koji je odrastao na srpskim bendovima. Ništa nije slučajno, jer da je slučajno onda bih ja rekao, idemo svirati u Tokio, ali meni je osobno bilo bitno da u karijeri postignemo neku poziciju u Beogradu. Naravno, to je vrlo (sad vjerojatno odgovaram na milijardu pitanja koje ćeš mi možda postaviti kasnije) teško, jer vreme nije nimalo naklonjeno rokenrol bendovima. U samom Beogradu je dosta pala scena pa i kad vidimo koji su klubovi gde bendovi sviraju danas, mi smo juče ustvari svirali na jednom mestu koje je aktualno, potentno i značajno. I tamo dolazi publika koja je odgajana, to je vrlo bitno za rokenrol, da je publika odgajana, godinama, decenijama. I to se vidi i na besplatnom koncertu kakav držimo, ja vidim da su ti ljudi gledali, slušali druge bendove, i nema veze ako mi ne znaju pjesme, vidim po reakciji, da li su gledali, slušali, da li su nestrpljivi, da li ih to interesira ili ne. Zaista sam sretan šta smo jučer tamo bili i šta smo odsvirali. Mislim da je bio odličan koncert i nadam se da se uskoro vidimo.

RockSvirke: Kažete da su na stvaranje Vaše muzike najviše uticali bendovi EKV, Električni Orgazam, Partibrejkers, i drugi. Šta je to što Vas je privuklo, inspirisalo u muzici tih bendova?

Dubravko Ivaniš: Tada sam imao 16 godina. Danas kada sam hodao ulicama Beograda imam svest kako je to bilo 83.,84., godine. I tada je bilo, ja ne znam kao da su dinosauri hodali ulicama. Hodam po jednom gradu koji je bio, tih godina evropski centar rokenrola, potpuno parirao Londonu, potpuno, apsolutno. To je ta beogradsko-zagrebačka rokenrol škola. Beograd – Zagreb, to je bio pravac, tome ništa nije moglo parirat u Evropi, osim eventualno londonske pank scene krajem 70-ih godina u tom trenutku. I onda vidiš kako se to ljepo sruši svuda. Ne samo u Beogradu nego i u Zagrebu. I sada kao da ništa nije bilo. Znači, kad imaš te godine, sa 16 godina si otvoren, open minded, na tebe utiču stvari, to je dobro i tome se zapravo i svi vraćaju kasnije kad odrastu. Muzika koju slušaš u formativnim godinama te pečati, obilježuje za sva vremena. Toga postaješ svestan tek sa 30, 40 godina, kad shvaćaš kolko si zapečaćen sa nečim još od svoje 16-te. Kasnije se zatvaraš u sebe, stvaraš svoj mikrokozmos, mozak ti je sjeban sa petnaest miliona drugih stvari, i jedino što ti se čini istinsko, iskreno i ezaraženo je ono što si proživio u djetinjstvu čiji je muzika, otkrivanje muzike ogromni dio. Danas kada pravim pjesme, naravno da s ne vodim Električnim orgazmom, ili bilo kojim bendom koji sam ja tada intenzivno slušao i uopće nisam skidao sa gramofona, ali oni su ostali moj DNK. Oni su dio mog koda, moj weltanschauung.

RockSvirke: Koja je poruka, smisao novog albuma Walt?

Dubravko Ivaniš: Koji je smisao, u jednoj rečenici, bilo koje moje pjesme bilo kad. Ja nemam spreman odgovor što ne znači da je album besmislen, jer baš mislim da sam u prethodnom odgovoru rekao nešto na razini koja je čovečanstvu bitna, a to je priča o ideji. Bilo kojim poslom da se bavimo, smisao je ljubav, to će svaki reć, ljubav.

RockSvirke: Šta je ljubav?

Dubravko Ivaniš: Ljubav je to što ja s tim budalama radim. Jer, dok smo u čahuri, na koncertu, čini se kao da nam je to jedina svrha i ubojita moć. Čim se odčahurimo i vratimo u kombi, stvari se dramatično mijenjaju, više manje su trivijalne kao i kod svih ostalih smrtnika. Izvan Zone mi smo samo potrošači vazduha.

RockSvirke: Koja je razlika između posla i poslanja?

Dubravko Ivaniš: Posao tražiš, a poslanje te nađe. Poslanje te obuzme. Zajebano je to poslanje. Tog se tereta ne možeš riješit. Odnosno možeš, naravno, ako baš inzistiraš, ali onda se zajebavaš sa kozmosom, gadno se zajebavaš, i bićeš kažnjen. Bićeš kažnjen. Dakle to je tako. Poslanje zvuči jako proseratorski, ali ne smatram da samo muzičar ima poslanje, svaki čovek to u sebi treba pronaći.

RockSvirke: Koju odgovornost ima muzičar?

Dubravko Ivaniš: Naprosto imaš subliminalne poruke kojih čak ni autori nisu svijesni. To je ono što sam pričao malo pre za sebe ono, kako su stvari utijecale na moj pogled na život sa 15, 16 godina, to je vrlo osjetljivo doba. U narodu imaš dojam da su muzičari zadnja gamad, nešto prljavo, nešto samo za lovu, ljepimo vam novčanice po čelu, sprovodi i svadbe. Na ovim prostorima je otpirlike taj đir, Bregović ima pravo, muzika je ovdje za sprovode i svadbe. Ja se trudim da nismo ni za sprovode ni za svadbe, evo već 22 godine i naravno onda to i nije baš jako popularno, ni ekonomski mudro kad si između ta dva pola. E sad postoji malobrojna skupina budala koje se ne znam kako održe. Jer možeš reći, razumijem kako se držim danas, ali kako se držim već 20 godina, stvarno mi nije jasno. Pogotovo imati bend, to je drugačije nego kad si solo izvođač. Ali siguran sam da je muzika u određenom periodu života svakog homosapiensa, pa i ovih naših, ultimativno najbitnija stvar. Znanje, emocije, odnos prema životu, ljudi su zapravo, bilo svijesni ili ne, dobivali kroz muziku. Tako da stvarno nije nebitno kakav je pristup, i kakvo je saznanje samo o sebi nosiš, kada se baviš muzikom. Jer prvenstveno ne baviš se muzikom, muzika se bavi tobom. Ja nemam nikakvog pojma o muzici, ne znam ništa o muzici. Da znam, onda bih završio akademiju i predavao bih solfeđo.

RockSvirke: Da li je s tim u vezi Vaša rečenica „Pusti pjesmu, ona uvijek zna bolje od tebe“?

Dubravko Ivaniš: Da, naravno, naravno. Gle, uvijek moraš imati neku ideju kad počinješ, no samo njeno polazište često zna biti pogrešno, svaki početak mora donekle griješiti da bi onaj koji putuje nešto naučio, jer ako si već na početku u pravu onda idi u krasan kurac. Mislim šta radiš ovde, ako si otpočetka u pravu!? Pjesma je jedan sadistički metabolizam, koji te pritišće i goni i koji ti stalno govori da nemaš pojma. E sad, ako slučajno misliš da si pametniji od nje, aj lijepo u pekaru pa budi pekar. Jer onda stvarno nema smisla da se baviš muzikom. Dakle, bavljenje muzikom, pisanje podrazumeva zamke milijardi sitnica koje tvore jednu pjesmu, gde ako jedna fali neće kliknut. A ne možeš to predvidjeti izračunati, to je najljepše u svemu. Možeš stalno racionalizirati, ako stavim ovo tu, aha to tu, onda ovo tu, fali mi jedan slog, ovde je slog previše, a ustvari nije ništa previše, to samo misliš, ali pjesma tako ne misli. Uglavnom pisanje je jedan očaj, jedan prelijepi doživotni očaj. Pritom živiš prvo u svom nekom svetu, a kad izađeš iz tog sveta da pjesmu predstaviš odjednom se nađeš u prije spomenutoj populaciji konzumenata muzike za sprovoda i svadbe.

RockSvirke: Ali, „Pravi astronaut je istreniran da trpi duševne boli“?

Dubravko Ivaniš: Naravno. To znači ko ga jebe što nije učio škole. Ako se astronaut žali to znači da je kosmos propao. Astronaut je biće koje je spremno na sve, stoički naviklo na jednu jako kratku riječ, a ona se izgovara „ne“. Ne može svako biti astronaut.

RockSvirke: Simbolički rečeno, astronaut je ustvari neko ko želi da menja stvari, da popravi Fafenštajn, jel tako?

Dubravko Ivaniš: Upravo tako. Ali sad, želja da mijenjamo stvari, to zvuči dosta pretenciozno, 99 posto čovečanstva bi reklo aj molim te odjebi, aj nemoj da me mijenjaš, pliz.

RockSvirke: Ipak postoji poruka?

Dubravko Ivaniš: Da, ali nemam je na nekoj osviješćenoj razini. Mislim da kad bi ti sad nešto takvo rekao to bi bilo sranje kakvo već dugo nisi čula. Recimo barem minutu nisi čula, iz mojih usta. (smijeh)

RockSvirke: Zašto?

Dubravko Ivaniš: Poruka? Najgore mi je kad me pitaju pitanja poput: Kako vam se zove ploča, jel to po Walt Dizniju, i onda na kraju jel imate poruku za čitateljstvo?! Znam da ovo nije ta poruka koju me ti pitaš, ali to me asocira. Za astronaute, ne znam da li ima nade. Simbolički ili ne. Stvari imaju početak i kraj, znači ako u jednom trenutku bude kraj astronauta, to će biti početak nečeg drugog. I to je okej.

RockSvirke: A šta je sa „Na putu prema dole, jedino što trebaš više nemaš“?

Dubravko Ivaniš: Možda je obrnut proces, možda baš zato što nemaš, samo zato trebaš. Možda ti se samo čini.

RockSvirke: I zato padaš?

Dubravko Ivaniš: Pa naravno. Na putu prema dole, ta pjesma je u nekoj dimenziji u Hrvatskoj, možda toga nismo ni svijesni, ali postala je kao neka degenerativna himna. Nisam je pisao sa tom namjerom, bio sam samo-ironičan. A onda sam shvatio da „na putu prema dole“ tepih stvarno možeš podmetnut pod sve. Stalno se srećem sa tom pjesmom. Najbolja mi je fora što je uvijek izvodimo zadnju na koncertu, ključna je njena zadnja riječ „muzičar“. I nakon što je izgovorim, bend svira improvizaciju nekad dva, tri, pet minuta a ja više ništa ne kažem nakon te poslednje reči. Znaš ono, dosta priče, dosta je riječi, emocija, agresije, deranja, padanja i dizanja. Nakon te riječi je stvarno gotovo i više se ne vraćamo na stage. Tap, nema više, lights out!

RockSvirke: I, „bez obitelji ovo ništa nema smisla“, jednom ste rekli?

Dubravko Ivaniš: U mojim godinama ne, nema smisla. Mada, u povijesti umjetnosti su radili remek dijela mnogi solo igrači bez obitelji, sa 18, 19, 20 godina, u povijesti glazbe kontra primjera imaš koliko hoćeš…

RockSvirke: Šta je remek-delo?

Dubravko Ivaniš: Pa, znaš šta, za remek-dijelo možeš samo reć da je remek-dijelo. Nemaš više šta drugo da kažeš. Kad stojiš pred remek djelom jedino što možeš je da se ukipiš i šutiš. Ne možemo sada, nešto što bi bilo remek dijelo, ne možemo demistificirat, ne možemo ga po svaku cijenu razumijeti. Ono je samo po sebi artefakt, u bilo čemu, u umetnosti…

RockSvirke: Zašto mislite da niste napravili tako nešto?

Dubravko Ivaniš: Nisam skroman, ja sam realan tip. Remek dijela, u rokenrolu uopće, mogu se nabrojati na prste jedne ruke.

RockSvirke: Da, hajde da se vratimo na porodicu? Jel to pokretački motor?

Dubravko Ivaniš: Ovo je toliko teško sranje biti u bendu, baš ta bend situacija, da je to predivno. Moja supruga, zaista u nekim teškim momentima, ne znam šta bih bez nje. Zaista u vrlo malo riječi, sve kaže. Evo na primer, neki dan mi je rekla, dok sam ja srao, srao, srao, jadikovao 40 minuta, užasno sam se žalio, samo je rekla: ‘Kakvo odlično, odlično, odlično vrijeme. Znaš zašto? Zato jer se jasno vide i odvajaju luzeri od pobjednika.’ I otišla je s prozora crtati nešto svoje. Dakle, o toj temi koja je bila egzistencijalna, familijarna, nevjerovatno je kako je odreagovala. Devedest posto žena bi reklo: ‘Šta ćemo sad, u grob, budalo, jesam ti rekla…’, a ona je savršeno poentirala. Ona je meni zapravo to rekla, ti izaberi druže. Ti ako želiš da budeš isti taj kakvi su oni na koje se žališ, ti slobodno budi taj, samo reci. Ona je apsolutno moje savršeno nadopunjenje.

RockSvirke: To je dragocenost, imati takvu osobu pored sebe, to je zapravo retkost danas.

Dubravko Ivaniš: Ne znam, to je tako kod mene bilo. Ne znam da li bi na bilo koji drugi način to što živimo mogli da izdržimo.

RockSvirke: Koja pesma izaziva najjača osećanja dok je svirate uživo?

Dubravko Ivaniš: Takva je primjerice bila ‘Htio bi da me voliš’ u vrijeme i pre nego što je izašla kao singl. Onda se posle dosta puštala, posle se taj osećaj da sam jebač cijelog kozmosa a da ne znam uopće zašto promenio. Moćno sam se osećao u toj pjesmi. Takođe, tako nešto je bilo i u pjesmi ‘Dan mrak’, to je bila druga vrsta osjećaja. Ono što je sada interesantno je malo zahtijevnije od ovoga gde se ekspresno troše emocije na prvih par minuta giga. Gig je predstava, moraš se kontrolirati na stejdžu, osvijestiti se, obuzdati emocije. Naprosto postoji svijest da ti kontroliraš stvari, da su ljudi došli na tu manipulaciju, da su platili tu manipulaciju, to je kao u kazalištu, to je moj zadatak.

RockSvirke: „Dan mrak“. Šta se dešava između dana i mraka?

Dubravko Ivaniš: To je pjesma o samoubojstvu. Ona ima čudesnu platformu zvuka koja je savršeno jednostavna i savršeno sjebana u istom momentu. To je zbog toga što tu pjesmu vodi tremolo, i to analogni tremolo, jer nije postojao neki drugi sredinom devedesetih godina, sprava za koju nikad ne znaš kojom će brzinom vibrirati taj zvuk. Napisao sam je s jednim fantastičnim ludjakom i muzičarem. Nas dvojica smo jedan duži vremenski period bili osuđeni jedno na drugo, ostali su nas napustili, i tada smo napravili ‘Dan mrak’.

RockSvirke: Koji je epilog radnje u pesmi?

Dubravko Ivaniš: Pa, u pjesmi je epilog neizvestan. U pjesmi glavni junak kreće na put sa kojeg ga kao autor nikad ne bi vratio. E sad, da li je glavni junak uspio i u čemu je točno, to ne znam.

RockSvirke: Nekoliko puta ste tokom razgovora rekli za sebe da ne znate ništa, da su vaše pesme loše, da ako bi znali nešto o muzici Vi biste predavali na akademiji, sve u tom tonu negativne kritike prema sebi. S druge strane ste vrlo realni i svesni šta ste napravili, da ste napravili kvalitetnu muziku. Kako to?

Dubravko Ivaniš: Moraš dostići određenu zrelost da bi u javnosti mogao reć da ono čime se baviš da o tom nemaš pojma. To sa 17 godina ne bi rekao, tad misliš da se preveliki jebač. Prema tome, ja iza toga stvarno stojim i nema tu patetike. Nisam budala, ja kao što znam da nemam pojma, isto znam da ni drugi nemaju pojma, samo mi je to malo bed pričati. Na toj top ljestvici nemača pojma ja sam vrlo visoko.

RockSvirke: Jel se to onda slaže sa filozofskom mišlju da čovek što više napreduje i uči, to je više svestan da ne zna i da treba još da napreduje?

Dubravko Ivaniš: To neko nauči, a ja sam došao iskustveno do toga. Iskustveno jer okej, imaćemo koncert, sutra ću prespavat cijeli dan jer ću biti umoran, ali u utorak ujutru, sjest ću za klavijaturu, sa 88 tipki. I počeću ponovo ‘Aj u kurac, ok ajmo tu, pa da probamo ovako, pa to je kvintakord,..’ itd. I to je tako dosadno. I onda pomislim ajmo u neku grešku, u nešto strašno, gde će se možda nešto dobro roditi.

RockSvirke: Sami sebi ste dali nadimak Ripper. Koji segment ličnosti ste tim nadimkom hteli da izrazite, pokrijete?

Dubravko Ivaniš: Sad već imam sasvim fini broj godina da konačno mogu prihvatiti bez ikakvog beda kako se ja zovem i prezivam. Najradije ne bih danas imao baš nikakav nadimak, nego samo ono, ime i prezime. Ja sam naravno introvert, i kao takav kad sam krenuo morao sam se nadimkom zaštititi. Sad mi ta vrsta zaštite ne treba. Smatram da imamo neki opus iza sebe koji mi je sam po sebi neki bekraund, neka zaštita ispred koje ne mora stajati neko ime koje će jebati svemiru mamicu.

RockSvirke: Svirate večeras u Novom Sadu. Da li ste svesni da novosadska publika čeka ovaj koncert, da Novosađani kapiraju vašu muziku? Muzičke scene se ukrštaju, cela atmosfera je pozitivna, ohrabrujuća, lagana, poželjna, znatiželjna.

Dubravko Ivaniš: Ne, toga uopće nisam svestan. Ja bih bio najsretniji da je to tako, ali nemam tu svijest. To je preodlično za nas, ako je istina. Nismo brendirani na ovom terenu, znam reći za nas da ovdje imamo status demo benda. Tako da svako ko danas dođe, super dođe, spremni smo od srca.

RockSvirke: Za kraj, nije nikakva poruka, nego, jednom ste rekli „Učenje nas čini ambicioznima i znatiželjnima“ Ali šta mislite da danas vrednosti rad, trud, učenje, da li to pali, da li prolazi?

Dubravko Ivaniš: Ja ne bih odvajao današnju mladost od jučerašnje, prekjučerašnje, pre 30 godina, 50 ili 70 godina. Zato što mislim da se genetski kod homosapiensa ne vrednuje na taj način, nego kroz puno veći period. Jednostavno, ono što vidimo, to je sve ono što nije. I jedino to trebamo imati na umu. Jedina prava prevara je ono što vidimo. Ako je ono što vidimo nasilje, krađa, lom, uspjeh preko noći, to ne postoji. Više postoji Miki, Šiljo i Pluton, majke mi, nego što to postoji. Sav naš smisao je da naprosto učimo o sebi. I to u što više i kroz cijeli život. To će nas sigurno učiniti delimično i nesretnima, ali definitivno ćemo saznati što je Igra i naravno da to što vidimo je to što nije.

RockSvirke: Nakon koncerta, aplaudiranja, bisa, Dubravko Ivaniš je podelio svoje utiske.

Uvijek nakon giga mislim da može bolje. Mogu biti još otvoreniji prema publici, da publika bolje reagira. I publika dobro reagira, treba je animirati, a ja nisam od tih frajera animatora. Nisam siguran da li sam to uspio, jer nisam neki klaun showman.

RockSvirke: Ali svrha koncerta nije show?

Dubravko Ivaniš: Pa znaš šta, ovo je šou biznis, jebi ga. Svirka je bitna kao što je bitan i šou. A čim se popneš na stejdž praviš određeni kompromis. Ali, mislim da je koncert bio dobar. Dobar je bio koncert, šta ti misliš?
Ljudi su oduševljeni. To je nešto što je trebalo da se dogodi, što je falilo. Za mnoge je to novo, ali mislim da se prepoznaje muzički kvalitet. Pogotovo što su u pitanju slični mentaliteti. S druge strane, to što smo već pomenuli, ukrštanje muzičke scene Zagreba i Beograda (gde je i Novi Sad uključen), se sada ostvaruje na višem nivou.

(Visited 46 times, 1 visits today)
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterPin on Pinterest0Share on Reddit0Share on Google+0Share on Tumblr0Share on LinkedIn0Print this pageEmail this to someone